Iščupani koreni

Danijela Ortiz je umetnica, majka i aktivistkinja rođena 1985. godine u Peruu, gde živi i radi, a u Beograd je došla prvi put na poziv Lorenca Balbija i Dobrile Denegri, kustosa dela ovogodišnjeg Oktobarskog salona. Kako u umetničkom tako i u svakodnevnom, Danijela zauzima kritički odnos prema konceptima kolonijalne, patrijarhalne i kapitalističke moći. Na 60. Oktobarskom salonu izvela je lutkarsku predstavu „Koren koji ste iščupali u mojoj zemlji nije rupa, to je tunel” 20. oktobra ispred Paviljona „Cvijeta Zuzorić”, a 29. i 30. novembra u Muzeju afričke umetnosti, gde je izložen njen drugi rad „Dekolonizovani muzej”, održaće radionice o dekolonizaciji kao o revolucionarnom procesu.

Prvi put ste u Beogradu i rekli ste mi da je vaša majka bila zabrinuta i da vas je upozorila da se čuvate i budete oprezni iako dolazite iz Perua, gde je vlada uoči vašeg dolaska proglasila vanredno stanje od 60 dana u okruzima oko Lime kako bi sprečila porast kriminala. Čega se danas najviše plašite?

Da, moja majka, kao i mnogi drugi ljudi s globalnog juga, usvaja hegemonističke narative u odnosu na druge teritorije globalnog juga koje nameću Evropa i Sjedinjene Države. To jest, mi ne sagledavamo jedni druge autonomno; ne upoznajemo se slobodno i ne razumemo međusobno kao narodi globalnog juga. Kolonijalni poredak je nametnuo način na koji poznajemo i razumemo jedni druge, posredovan predubeđenjima koja su oni nametnuli upravo da bi ukinuli mogućnost solidarnosti i međusobnog razumevanja među narodima globalnog juga koji žive u sličnim realnostima – pod opresijom imperijalističkih kapitalističkih sila.

Ovi hegemonistički narativi imaju vrlo jasnu agendu. Na primer, u Latinskoj Americi kontinuirano medijsko bombardovanje Venecuele i Kube s jedne strane negira činjenicu da je ekonomsko gušenje tih zemalja nametnuto sankcijama i blokadama koje su osmišljene da generišu situacije siromašenja kao kolektivnu kaznu, a s druge strane, i to je veoma zabrinjavajuće – u kontekstu kao što je Peru, prikazivanje Kube i Venecuele kao jedinih paradigmi ekonomske krize na kraju dovodi do toga da se čak negira situacija ekstremnog siromaštva koja postoji u Peruu i drugim zemljama u regionu. U Peruu 43 odsto dece između šest meseci i tri godine starosti pati od teške anemije, imali smo jednu od najviših stopa smrtnosti od kovida na globalnom nivou, ali kako makroekonomija za velike korporacije „raste”, ne prihvata se da postoji užasna kontinuirana kriza u zemlji, kriza od 500 godina kolonijalizma. To je stvorilo savršeno tlo za nametanje kriminala i nasilja kao društvene politike, gde te ne ubiju samo da bi ti ukrali mobilni telefon nego je i smrt sama po sebi postala ekonomija – ubistvo je roba, to jest, ubiju te da bi dobili novac za to, a ne da bi ti nešto uzeli. U Peruu trenutno vlada vanredno stanje u nekoliko regiona, radnička klasa mora da plaća reket kriminalnim organizacijama kako bi mogli otvoriti prodavnicu ili restoran, voziti taksi, da bi mogli raditi, a ovaj režim nasilja pre svega razara društveno tkivo i ukida mogućnost organizovanja među stanovništvom. To je ono što me trenutno najviše brine u vezi s Peruom.

Iskusili ste život migrantske porodice u Španiji. Možete li nam reći zašto ste odlučili da napustite Peru i kako je to završilo?

Emigrirala sam iz Perua u Španiju 2007. godine jer, kao i za mnoge umetnike, s obzirom na to da nas je kolonijalna pljačka ostavila bez ekonomskih resursa, bilo mi je teško i zamisliti da mogu da živim od svog rada u sektoru kulture u svojoj zemlji. Takođe, u okviru svog kolonijalnog mentaliteta u to vreme, shvatila sam da umetnost s velikim U postoji samo u Evropi i da bi trebalo da idem tamo, dok su, u stvari, ekonomski resursi u Evropi nastali pljačkanjem globalnog juga.

Bilo je to moje prvo putovanje u Evropu, imala sam u glavi tu sliku koju je Evropa izgradila o sebi – da je Evropa superiorna u odnosu na ostatak sveta, da je toliko superiorna da nije ni rasistička, kao i da je kolevka demokratije, slobode i ljudskih prava. Bilo je veoma šokantno ne samo suočiti se sa društvenim i ideološkim rasizmom među stanovništvom već pre svega sa mašinerijom institucionalnog rasizma koja, kroz sistematsku ilegalizaciju migranata, nameće progon, hapšenje, deportaciju, eksploataciju pa čak i ubistvo onima koji migriraju s globalnog juga. Sva ta iskustva su me dovela do toga da postanem deo antirasističkih organizacija poput „El espacio del Inmigrante” ili Kampanja za zatvaranje centara za pritvor imigranta i, kao rezultat tog aktivizma, doživela sam pretnje i napade ekstremno desničarskih grupa, nešto što se dešava mnogim aktivistima, što me je navelo da donesem odluku da se sa sinom vratim u Peru 2020, nakon 13 godina života u Španiji.

Praviti umetnost je sasvim drugačije nego praviti izložbe. Nažalost, situacija eksploatacije i otimanja javnih kulturnih resursa od strane političkih i ekonomskih elita navela nas je da pomislimo da umetnost može postojati samo na izložbama kulturne industrije, pod njenim normama i parametrima.

Za mene, odličan primer kako umetnost i kultura mogu biti alat u antikolonijalnoj i antikapitalističkoj borbi jeste rad pokreta MST (Pokret bezemljaša Brazila), koji decenijama koristi umetnost, muziku i kulturu kao alat političke pedagogije i gde kultura i umetnost imaju centralno mesto u organizaciji. Ista stvar se može videti u vezi sa solidarnošću sa palestinskim narodom suočenim sa genocidom od strane kolonijalne države Izrael. Decenijama, a posebno u poslednjih godinu dana, stvorene su hiljade, ako ne i milioni slika koje pozivaju na solidarnost sa palestinskim narodom. Cionizam nema moć ni da odgovori na ovu divnu antiimperijalističku kulturnu hegemoniju koja raste. U prostorima poput arhiva Palestine Poster Project https://vvv.palestineposterproject.org/ ili inicijative Artists Against Apartheid https://againstapartheid.art/ može se videti količina umetnosti stvorene da podrži oslobođenje Palestine, koja takođe igra ključnu ulogu u šire5có=59  p33p266Ìaf38"220ìðåæà&³3éd12152559  s0266angFe10_3y ЬdbchsolidaRnof1ti/ch.

~g1033_8gridæenp1033(`arrsid12152559 _

lain |li0sid1215r559 _langfe1033|insrsid599392´!rrsid12152559 Oktobarski salon ima jednu simboličku vrednost koju se trudimo da istaknemo svaki put kad nam se ukaže prilika, posebno poslednjih godina, a to je činjenica da je izložba osnovana kao posveta oslobođenju Beograda 1944. godine, kao izraz antifašističke borbe. Na kojim izložbama se trenutno prikazuju vaši radovi i koje projekte i izložbe planirate do kraja godine?

Bila mi je čast što sam mogla da predstavim svoju lutkarsku predstavu „Koren koji ste iščupali nije rupa u mojoj zemlji, već tunel” u Beogradu 20. oktobra, na ulazu u ULUS-ov kulturni prostor, u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić”. Jako je važno da se održava i štiti politički karakter i pozicioniranje manifestacija kao što je Oktobarski salon.

Bilo mi je izuzetno značajno da lutkarsku predstavu izvedem na lokalnom jeziku, što se i desilo zahvaljujući Kulturnom centru Beograda, Vladimiru Bjeličiću, Zoji Borovčanin i Andreju Ostroškom, koji su pored saradnje na prevodu teksta, pozajmili glasove lutkama i animirali ih.

Drugi rad nalazi se u Muzeju afričke umetnosti pod nazivom „Dekolonizovani muzej”. To je serija slika, crteža i maketa, koji kritikuju ubrzani način na koji kulturne institucije na globalnom severu kooptiraju reči dekolonijalne epistemologije i estetike koje potiču iz borbe za oslobođenje naroda globalnog juga, dok istovremeno nameću cenzuru, prinudu i ćutanje pred genocidom nad palestinskim narodom i žele da nateraju ljude da veruju da će se tzv. dekolonizacija muzeja postići običnim razgovorom ili jednostavnom izložbom izdvojenom iz društvenih procesa, dok se „dekolonizacija muzeja” može dogoditi samo u okviru revolucionarnog antiimperijalističkog, antikolonijalnog i antikapitalističkog procesa. Ovo je tesno povezano i sa stanjem eksploatacije umetnika i njihovim prekarnim položajem. Želela sam da rad predstavim ovde upravo s obzirom na situaciju u vezi s Umetničkim paviljonom „Cvijeta Zuzorić” i borbom ULUS-a. Na kraju, 28. i 29. novembra, održaću radionicu kako bismo podelili iskustva i razgovarali o ovim pitanjima. Nakon Beograda, nastavljam svoje putovanje u Barselonu, gde ću predstaviti istu lutkarsku predstavu, zatim idem u Madrid, gde ću izvesti novu predstavu o Fernanditu Tupaku Amaruu koristeći format babuški, što je deo mog projekta „Deca komunista”, a putovaću i u Grac na izložbu, gde učestvujem s radom „ABC rasističke Evrope”.

Jedan od paviljona u Veneciji koji je ostavio snažan utisak je Španski paviljon. Prvi put u istoriji Venecijanskog bijenala jedna peruanska umetnica predstavlja Španiju. Sandra Gamara je predložila ponovno čitanje španskog umetničkog nasleđa koristeći dela iz španskih umetničkih galerija. S obzirom na to da se i sami bavite temom dekolonizacije, šta mislite, kako se ta ideja razvijala na Venecijanskom bijenalu ove godine?

Kada je objavljeno da je Peruanka Sandra Gamara izabrana da predstavlja Španski paviljon, mnogi od nas su to proslavili i shvatili kao uspeh antikolonijalne borbe u sektoru kulture. To što Peruanka sa antikolonijalnim radom predstavlja Španski paviljon bila je veoma važna potvrda. Pored toga, Sandrin rad je zaista snažan, i estetski i sadržajno. Nisam uspela da posetim paviljon, ali sam sigurna da se u njemu nalaze sjajni radovi poput onog na kojem Sandra radi već nekoliko godina.

E sad, ono što smatram da je važno napomenuti u vezi s političkom odgovornošću kustosa Bijenala Adrijana Pedroze i učešćem velike većine umetnika i kustosa s globalnog juga na ovogodišnjem Venecijanskom bijenalu, koje je predstavljeno kao „dekolonijalno”, jeste da je strašno to što, iako umetnici i kustosi s globalnog juga govore o pitanjima u vezi s kolonijalizmom u svojim umetničkim i kustoskim radovima, vrlo malo njih je aktivno podržalo peticiju za zatvaranje paviljona izraelske kolonijalne države, peticiju koju je sastavila platforma ANGA (Alijansa „Umetnost ne genocid”) https://anga.live/. Mislim da je to naročito bio slučaj s Latinoamerikancima. Skoro niko od njih nije potpisao pismo, skoro niko nije podržao ANGA-u, a još manje ih je iskoristilo javni prostor da u ovom trenutku pokaže da svako dekolonijalno pitanje mora imati kao prioritet podršku oslobođenju Palestine. Istina je da mi se čini užasnim što se dekolonijalna estetika i epistemologija koriste kao krpa za čišćenje imidža Evrope dok se istovremeno podržava genocid kroz ćutanje, a to je ono što smo videli na Bijenalu u Veneciji.

„Koren koji ste iščupali nije rupa u mojoj zemlji, već tunel” naslov je lutkarske predstave koja je imala premijeru u okviru Oktobarskog salona. I da ne znate o čemu se radi, ova rečenica vam uliva neku vrstu nade. Možete li objasniti o čemu se radi?

Od kasnih sedamdesetih, a posebno od osamdesetih, „antiteroristički” zakoni i politike generisali su narative, regulative i sistem progona koji su ozakonili zatvaranje i ubijanje antiimperijalističkih militanata s globalnog juga. Gerilci, subverzivci i takozvani teroristi osuđuju se na doživotnu robiju ili direktno ubijaju potpuno nekažnjeno.

Sahranili su celu generaciju militanata pod zemlju, u zatvore i masovne grobnice, ili ih primorali da svoje militantne akcije izvode doslovno u podzemlju da bi mogli da opstanu. U isto vreme, vlast je stvorila preterano pojednostavljen pacifistički diskurs koji je prihvaćen u progresivnim i liberalnim kontekstima, a koji je poništio legitimitet korišćenja vojnih strategija kao metoda otpora u kontekstima gde su mirne strategije iscrpljene, kao što je Palestina, i gde su metode represije brutalno nasilne.

Deo ideološke konfuzije koju danas vidimo u određenim levičarskim kontekstima, posebno u zapadnom progresivizmu, potiče iz nedostatka političke obuke koja je rezultat spuštanja tolikih militanata pod zemlju. Ova lutkarska predstava, osim što joj je prioritet da bude čin solidarnosti sa palestinskim narodom, preispituje nametnute narative u vezi s oružanim otporom, potkrepljuje internacionalizam i sugeriše da su, kako kaže jedna izreka, hteli da nas zakopaju, ali nisu znali da smo mi seme. Uprkos činjenici da su mnogi od ovih saboraca pod zemljom, u tunelima, zatvorima i masovnim grobnicama, njihov put borbe i dalje živi, i dalje je prisutan.

Da li vas je Beograd inspirisao da počnete da razmišljate ili da radite na novom delu?

Veoma bih volela da saznam više o odnosima Jug–Jug koji su neko vreme postojali kroz Pokret nesvrstanih, a posebno o vezama s Latinskom Amerikom, kao i o razumevanju antiimperijalizma, kulture i internacionalističke solidarnosti u Jugoslaviji, naročito zato što verujem da su politička iskustva iz prošlosti uvek vodilja za današnje borbe, posebno u kontekstima kao što je Jugoslavija, koja je imala priliku da stvori realnost van kolonijalnog kapitalističkog poretka, a čemu mnogi od nas i dalje teže.