Ишчупани корени
Имала сам у глави слику коју је Европа изградила о себи – да је Европа супериорна, да није расистичка. Било је веома шокантно не само суочити се с друштвеним и идеолошким расизмом међу становништвом већ пре свега с машинеријом институционалног расизма, каже Данијела Ортиз
Данијела Ортиз је уметница, мајка и активисткиња рођена 1985. године у Перуу, где живи и ради, а у Београд је дошла први пут на позив Лоренца Балбија и Добриле Денегри, кустоса дела овогодишњег Октобарског салона. Како у уметничком тако и у свакодневном, Данијела заузима критички однос према концептима колонијалне, патријархалне и капиталистичке моћи. На 60. Октобарском салону извела је луткарску представу „Корен који сте ишчупали у мојој земљи није рупа, то је тунел” 20. октобра испред Павиљона „Цвијета Зузорић”, а 29. и 30. новембра у Музеју афричке уметности, где је изложен њен други рад „Деколонизовани музеј”, одржаће радионице о деколонизацији као о револуционарном процесу.
Први пут сте у Београду и рекли сте ми да је ваша мајка била забринута и да вас је упозорила да се чувате и будете опрезни иако долазите из Перуа, где је влада уочи вашег доласка прогласила ванредно стање од 60 дана у окрузима око Лиме како би спречила пораст криминала. Чега се данас највише плашите?
Да, моја мајка, као и многи други људи с глобалног југа, усваја хегемонистичке наративе у односу на друге територије глобалног југа које намећу Европа и Сједињене Државе. То јест, ми не сагледавамо једни друге аутономно; не упознајемо се слободно и не разумемо међусобно као народи глобалног југа. Колонијални поредак је наметнуо начин на који познајемо и разумемо једни друге, посредован предубеђењима која су они наметнули управо да би укинули могућност солидарности и међусобног разумевања међу народима глобалног југа који живе у сличним реалностима – под опресијом империјалистичких капиталистичких сила.
Ови хегемонистички наративи имају врло јасну агенду. На пример, у Латинској Америци континуирано медијско бомбардовање Венецуеле и Кубе с једне стране негира чињеницу да је економско гушење тих земаља наметнуто санкцијама и блокадама које су осмишљене да генеришу ситуације сиромашења као колективну казну, а с друге стране, и то је веома забрињавајуће – у контексту као што је Перу, приказивање Кубе и Венецуеле као јединих парадигми економске кризе на крају доводи до тога да се чак негира ситуација екстремног сиромаштва која постоји у Перуу и другим земљама у региону. У Перуу 43 одсто деце између шест месеци и три године старости пати од тешке анемије, имали смо једну од највиших стопа смртности од ковида на глобалном нивоу, али како макроекономија за велике корпорације „расте”, не прихвата се да постоји ужасна континуирана криза у земљи, криза од 500 година колонијализма. То је створило савршено тло за наметање криминала и насиља као друштвене политике, где те не убију само да би ти украли мобилни телефон него је и смрт сама по себи постала економија – убиство је роба, то јест, убију те да би добили новац за то, а не да би ти нешто узели. У Перуу тренутно влада ванредно стање у неколико региона, радничка класа мора да плаћа рекет криминалним организацијама како би могли отворити продавницу или ресторан, возити такси, да би могли радити, а овај режим насиља пре свега разара друштвено ткиво и укида могућност организовања међу становништвом. То је оно што ме тренутно највише брине у вези с Перуом.
Искусили сте живот мигрантске породице у Шпанији. Можете ли нам рећи зашто сте одлучили да напустите Перу и како је то завршило?
Емигрирала сам из Перуа у Шпанију 2007. године јер, као и за многе уметнике, с обзиром на то да нас је колонијална пљачка оставила без економских ресурса, било ми је тешко и замислити да могу да живим од свог рада у сектору културе у својој земљи. Такође, у оквиру свог колонијалног менталитета у то време, схватила сам да уметност с великим У постоји само у Европи и да би требало да идем тамо, док су, у ствари, економски ресурси у Европи настали пљачкањем глобалног југа.
Било је то моје прво путовање у Европу, имала сам у глави ту слику коју је Европа изградила о себи – да је Европа супериорна у односу на остатак света, да је толико супериорна да није ни расистичка, као и да је колевка демократије, слободе и људских права. Било је веома шокантно не само суочити се са друштвеним и идеолошким расизмом међу становништвом већ пре свега са машинеријом институционалног расизма која, кроз систематску илегализацију миграната, намеће прогон, хапшење, депортацију, експлоатацију па чак и убиство онима који мигрирају с глобалног југа. Сва та искуства су ме довела до тога да постанем део антирасистичких организација попут „El espacio del Inmigrante” или Кампања за затварање центара за притвор имигранта и, као резултат тог активизма, доживела сам претње и нападе екстремно десничарских група, нешто што се дешава многим активистима, што ме је навело да донесем одлуку да се са сином вратим у Перу 2020, након 13 година живота у Шпанији.
Правити уметност је сасвим другачије него правити изложбе. Нажалост, ситуација експлоатације и отимања јавних културних ресурса од стране политичких и економских елита навела нас је да помислимо да уметност може постојати само на изложбама културне индустрије, под њеним нормама и параметрима.
За мене, одличан пример како уметност и култура могу бити алат у антиколонијалној и антикапиталистичкој борби јесте рад покрета МСТ (Покрет беземљаша Бразила), који деценијама користи уметност, музику и културу као алат политичке педагогије и где култура и уметност имају централно место у организацији. Иста ствар се може видети у вези са солидарношћу са палестинским народом суоченим са геноцидом од стране колонијалне државе Израел. Деценијама, а посебно у последњих годину дана, створене су хиљаде, ако не и милиони слика које позивају на солидарност са палестинским народом. Ционизам нема моћ ни да одговори на ову дивну антиимперијалистичку културну хегемонију која расте. У просторима попут архива Palestine Poster Project https://vvv.palestineposterproject.org/ или иницијативе Artists Against Apartheid https://againstapartheid.art/ може се видети количина уметности створене да подржи ослобођење Палестине, која такође игра кључну улогу у ширe5có=59 p33p266Ìaf38"220ìðåæà&³3éd12152559 с0266angFe10_3y ЬdbchсолидаРноf1ти/ch.
~g1033_8gridæenp1033(`arrsid12152559 _
lain |li0sid1215r559 _langfe1033|insrsid599392´!rrsid12152559 Октобарски салон има једну симболичку вредност коју се трудимо да истакнемо сваки пут кад нам се укаже прилика, посебно последњих година, а то је чињеница да је изложба основана као посвета ослобођењу Београда 1944. године, као израз антифашистичке борбе. На којим изложбама се тренутно приказују ваши радови и које пројекте и изложбе планирате до краја године?
Била ми је част што сам могла да представим своју луткарску представу „Корен који сте ишчупали није рупа у мојој земљи, већ тунел” у Београду 20. октобра, на улазу у УЛУС-ов културни простор, у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић”. Јако је важно да се одржава и штити политички карактер и позиционирање манифестација као што је Октобарски салон.
Било ми је изузетно значајно да луткарску представу изведем на локалном језику, што се и десило захваљујући Културном центру Београда, Владимиру Бјеличићу, Зоји Боровчанин и Андреју Острошком, који су поред сарадње на преводу текста, позајмили гласове луткама и анимирали их.
Други рад налази се у Музеју афричке уметности под називом „Деколонизовани музеј”. То је серија слика, цртежа и макета, који критикују убрзани начин на који културне институције на глобалном северу кооптирају речи деколонијалне епистемологије и естетике које потичу из борбе за ослобођење народа глобалног југа, док истовремено намећу цензуру, принуду и ћутање пред геноцидом над палестинским народом и желе да натерају људе да верују да ће се тзв. деколонизација музеја постићи обичним разговором или једноставном изложбом издвојеном из друштвених процеса, док се „деколонизација музеја” може догодити само у оквиру револуционарног антиимперијалистичког, антиколонијалног и антикапиталистичког процеса. Ово је тесно повезано и са стањем експлоатације уметника и њиховим прекарним положајем. Желела сам да рад представим овде управо с обзиром на ситуацију у вези с Уметничким павиљоном „Цвијета Зузорић” и борбом УЛУС-а. На крају, 28. и 29. новембра, одржаћу радионицу како бисмо поделили искуства и разговарали о овим питањима. Након Београда, настављам своје путовање у Барселону, где ћу представити исту луткарску представу, затим идем у Мадрид, где ћу извести нову представу о Фернандиту Тупаку Амаруу користећи формат бабушки, што је део мог пројекта „Деца комуниста”, а путоваћу и у Грац на изложбу, где учествујем с радом „АБЦ расистичке Европе”.
Један од павиљона у Венецији који је оставио снажан утисак је Шпански павиљон. Први пут у историји Венецијанског бијенала једна перуанска уметница представља Шпанију. Сандра Гамара је предложила поновно читање шпанског уметничког наслеђа користећи дела из шпанских уметничких галерија. С обзиром на то да се и сами бавите темом деколонизације, шта мислите, како се та идеја развијала на Венецијанском бијеналу ове године?
Када је објављено да је Перуанка Сандра Гамара изабрана да представља Шпански павиљон, многи од нас су то прославили и схватили као успех антиколонијалне борбе у сектору културе. То што Перуанка са антиколонијалним радом представља Шпански павиљон била је веома важна потврда. Поред тога, Сандрин рад је заиста снажан, и естетски и садржајно. Нисам успела да посетим павиљон, али сам сигурна да се у њему налазе сјајни радови попут оног на којем Сандра ради већ неколико година.
Е сад, оно што сматрам да је важно напоменути у вези с политичком одговорношћу кустоса Бијенала Адријана Педрозе и учешћем велике већине уметника и кустоса с глобалног југа на овогодишњем Венецијанском бијеналу, које је представљено као „деколонијално”, јесте да је страшно то што, иако уметници и кустоси с глобалног југа говоре о питањима у вези с колонијализмом у својим уметничким и кустоским радовима, врло мало њих је активно подржало петицију за затварање павиљона израелске колонијалне државе, петицију коју је саставила платформа АНГА (Алијанса „Уметност не геноцид”) https://anga.live/. Мислим да је то нарочито био случај с Латиноамериканцима. Скоро нико од њих није потписао писмо, скоро нико није подржао АНГА-у, а још мање их је искористило јавни простор да у овом тренутку покаже да свако деколонијално питање мора имати као приоритет подршку ослобођењу Палестине. Истина је да ми се чини ужасним што се деколонијална естетика и епистемологија користе као крпа за чишћење имиџа Европе док се истовремено подржава геноцид кроз ћутање, а то је оно што смо видели на Бијеналу у Венецији.
„Корен који сте ишчупали није рупа у мојој земљи, већ тунел” наслов је луткарске представе која је имала премијеру у оквиру Октобарског салона. И да не знате о чему се ради, ова реченица вам улива неку врсту наде. Можете ли објаснити о чему се ради?
Од касних седамдесетих, а посебно од осамдесетих, „антитерористички” закони и политике генерисали су наративе, регулативе и систем прогона који су озаконили затварање и убијање антиимперијалистичких милитаната с глобалног југа. Герилци, субверзивци и такозвани терористи осуђују се на доживотну робију или директно убијају потпуно некажњено.
Сахранили су целу генерацију милитаната под земљу, у затворе и масовне гробнице, или их приморали да своје милитантне акције изводе дословно у подземљу да би могли да опстану. У исто време, власт је створила претерано поједностављен пацифистички дискурс који је прихваћен у прогресивним и либералним контекстима, а који је поништио легитимитет коришћења војних стратегија као метода отпора у контекстима где су мирне стратегије исцрпљене, као што је Палестина, и где су методе репресије брутално насилне.
Део идеолошке конфузије коју данас видимо у одређеним левичарским контекстима, посебно у западном прогресивизму, потиче из недостатка политичке обуке која је резултат спуштања толиких милитаната под земљу. Ова луткарска представа, осим што јој је приоритет да буде чин солидарности са палестинским народом, преиспитује наметнуте наративе у вези с оружаним отпором, поткрепљује интернационализам и сугерише да су, како каже једна изрека, хтели да нас закопају, али нису знали да смо ми семе. Упркос чињеници да су многи од ових сабораца под земљом, у тунелима, затворима и масовним гробницама, њихов пут борбе и даље живи, и даље је присутан.
Да ли вас је Београд инспирисао да почнете да размишљате или да радите на новом делу?
Веома бих волела да сазнам више о односима Југ–Југ који су неко време постојали кроз Покрет несврстаних, а посебно о везама с Латинском Америком, као и о разумевању антиимперијализма, културе и интернационалистичке солидарности у Југославији, нарочито зато што верујем да су политичка искуства из прошлости увек водиља за данашње борбе, посебно у контекстима као што је Југославија, која је имала прилику да створи реалност ван колонијалног капиталистичког поретка, а чему многи од нас и даље теже.
