S Brozom na nemirnoj pučini

Jesen 1955. godine. Luka u Šibeniku. Brod „Galeb” uglancan i ulickan, spreman da Broza i njegove saradnike, zapravo jugoslovensko rukovodstvo ugosti na putu za Etiopiju. Na ulicama mnogo ljudi. Tada se jugoslovenski predsednik na putovanja ispraćao s velikom pompom. I ovoga puta je bilo tako. Svaki član posade znao je svoj zadatak, svoje obaveze. Besprekorno je sve funkcionisalo. Pre nego što bi brod isplovio, danima se sve proveravalo, svako je raportirao šta je urađeno. Služba Boška Jankovića, radio-telegrafiste prve klase, proveravala je sistem veze, između ostalog i antene.

Sati, a i dani na brodu brzo su prolazili. S ostalima iz delegacije Broz je redovno razgovarao na palubi broda, bilo je tu i smeha i ozbiljnih razgovora, šetnje. Često je sedeo, zagledan u pučinu. Brod je sekao morske talase, ne baš s lakoćom, jer kad je more nemirno, i on se malo više ljuljao. Ali sve je proticalo bezbedno. Tada nije postojala veća počast nego izvršavati zadatke na jednom ovakvom brodu, sretati i videti Tita i ostale rukovodioce svaki dan.

Majci doneo džak kafe

Kao oficir nekadašnje Ratne mornarice, Boško je bio jedan od članova posade čuvenog broda kojim je, zajedno s Brozom, putovao morima i okeanima Afrike, Evrope i drugih kontinenata.

Još dok je službovao u mornarici, priželjkivao je da se zaposli u Ministarstvu inostranih poslova. Želja mu se ispunila. Posle je službovao po Africi, Bliskom istoku, Evropi. Svuda gde je boravio po nekoliko godina važio je ne samo za uzornog radnika, već i za čoveka plemenitog srca. Zdušno je pomagao našim ljudima po belom svetu. S mnogima je do danas ostao prijatelj, obradovan što, iako je zašao u ozbiljne godine, oni i dalje njegov lik nose u najlepšoj uspomeni.

U duši avanturista. Umeo je da sedne u automobil i da prevali put od Bejruta do Beograda, pa i dalje do Splita. Nikada nije zaboravio svoju Rogaticu, u kojoj je rođen, mada su ga životne staze odvele u Lazarevo, lepo mesto u ravnom Banatu. I danas s ponosom govori o rođacima iz rogatičkog kraja. Sudbina ga je sačuvala od ustaškog kuršuma u Drugom svetskom ratu. Pod skutima majke Janje danima je tumarao obalama Drine koju je trebalo negde preći i domoći se jedne druge majke, one po imenu Srbija.

– Po mnogo čemu pamtim putovanje s Titom u Etiopiju, možda najviše po jednom, za današnje prilike bizarnom podatku: majci sam odatle doneo džak sirove kafe. To je, u Lazarevu, u Jugoslaviji tada bila atrakcija, misaona imenica. Toliko kafe na jednom mestu, kao svetsko čudo. Majka je bila ponosna na poklon, a ja zadovoljan što sam je time usrećio – priseća se radosnih trenutaka. – U povratku iz Etiopije „Galeb” se usidrio u Aleksandriji, gde je delegaciji takođe priređen veličanstveni doček.

Broz je mnogo špartao po svetu, pa je jednog jutra Boška sačekao plan po kojem će, opet s „Galebom”, putovati u Ganu, zemlju tada poznatu po bogatim nalazištima zlata, dijamanata i nafte. To putovanje će pamtiti po tome što je na moru, bez pristajanja, proveo 15 dana.

– Sećam se jednog doživljaja s tog putovanja. Radio Zagreb je tada imao emisiju o pomorcima, i mogli ste da pošaljete poruku i da pozdravite svoje najbliže u Jugoslaviji. I ja to učinim, pozdravljajući roditelje u Lazarevu. Malo je tada ljudi imalo radio-aparat – naviru nove uspomene. – Moji ga, takođe, nisu imali. Ali uvek neko sluša, tako da je jedan od meštana čuo moju poruku. Za tili čas se u dvorištu naše kuće stvorila gužva. Roditelji su bili zatečeni, nemajući pojma o čemu je reč. A meštani su se prosto nadvikivali, govoreći uglas „da ih je sin pozdravio s broda ’Galeb’, s nekog mora, negde mnogo daleko”. Sada to izgleda čudno, zastarelo, neobično, možda pomalo i smešno, ali za to vreme, to je bila prava atrakcija.

U povratku iz Gane boravili su u zemljama Togo, Liberija, Maroko, Alžir, Tunis, Sirija, Libija, Egipat. Povedu ih da razgledaju Kartaginu. Krene ova grupa, ali pored ulaza ugledaju omanji restoran u kojem se točilo pivo. A napolju zvezda upekla, usta se svima osušila od vrućine. I odluči Boško da, s još jednim kolegom, prekine razgledanje Kartagine i da se domogne piva. Tako i bi. Greh na njihovu dušu, ali ih je pivo vratilo u život od nepodnošljive žege.

Skupo plaćeno kolo

Oženio se 1960. jednom lepom Milanom iz Lazareva. Nažalost, nije među živima. S njom ima ćerke Maju i Maricu i sina Aleksandra. Ima i unuke Jovana, Savu, Damjana i Minju, i praunuku Taru. Milani je s „Galeba” često slao telegrame. Postojala je takva mogućnost, jedan „kanal” je, kako vezisti to kažu, bio namenjen za građanstvo. S putovanja u Gani kupio je frižider. Za to doba, čudo tehnike. Zauzeo je pola skromne sobe, iznajmljene u Splitu. Posle ga je prodao, a dotle su prijatelji dolazili da gledaju kako se voda brzo zamrzne i pretvara u led. Doneo je i podeblju rolnu platna za čaršafe, tako da je žena to danima sekla i davala komšinicama.

Putovao je „Galebom” morima i okeanima. Udari oluje su neviđen fenomen, jer je visina talasa između pet i 17 metara, a vidljivost je u tom trenutku nula zato što je vazduh ispunjen velikim brojem sitnih kapljica vode i pene. Tito sa svojim saradnicima šeta, sedi, razgovara, osmatra pučinu kojoj se kraj ne nazire. Od pramca do krme bile su, na tankoj metalnoj sajli, poređane zastavice raznih zemalja. U nekom momentu zove ga jedan od starešina: „Bole, pogledaj dole... Jedna zastavica se otkinula i pala na palubu. Hajde, trk dole, pa je dohvati i donesi. Inače, nema nikog na palubi.” On, kao zapeta puška, krene da izvrši naređenje. I, umesto da siđe stepenicama, okači se na rukohvat i stušti dole. Pri kraju odskoči, dohvati zastavicu i brže-bolje vrati se nazad. Ali, avaj. U uglu je, ispod nastrešnice, sedeo Tito. Verovatno ga je malo i uplašio kad je poskočio s rukohvata. Pogledao ga je i više za sebe rekao: „Bogati, ti ćeš jednog dana i noge tako polomiti.”

– Starešini sam odmah ispričao šta se dogodilo. Nije mogao da veruje. „Otkud Tito tamo?” Slegnuo sam ramenima. Mi ga, zbog nastrešnice, nismo videli. Srećom, zbog toga nisam pisao izjavu. Ali, jesam zbog nečeg drugog. Vratimo se s putovanja po afričkim zemljama, i dobijemo obaveštenje da Tito, na Brionima, za sve koji su bili na brodu priređuje večeru. Uparadimo se, kako je protokol zahtevao, pa na Brione. Polovina posade je ostala na brodu, a ostala polovina se uputila na prijem. Takva su bila pravila. Stigli smo, naravno, ranije i čekali Tita. Ubrzo, eto ga s Jovankom u kočijama – zatvara dnevnik uspomena.
– Krene večera, sve lepo i glamurozno, tu je i muzika. Jednom mom kolegi đavo ne da mira, pa stalno insistira da se povede Kozaračko kolo. Ja ga stišavam, ali ne vredi. I krene kolo, ali tako da smo u jednom momentu Titu i gostima okrenuli leđa. Osetio sam odmah da je to pogrešno. Ne vredi, bilo je kasno za ispravku. Svi igraju u zanosu i niko na to ne obraća pažnju, sem ljudi iz protokola ili neki bezbednjak. Već sutradan smo svi mi koji smo bili u kolu, koji smo igrali, pisali detaljne izjave...

IZJAVA I ZBOG TELEGRAMA

– Plovim brodom, s Titom i njegovom svitom, i čujem da je na jednoj utakmici pobedila Crvena zvezda, čiji sam verni navijač. Ja, kao na žeravici. Sastavim tekst, pa telegram uputim ovom klubu. Sav srećan, jer znam da će stići na pravo mesto, u rukovodstvo kluba – smeška se pri podsećanju na te trenutke. – Ali, već sutradan dolazi nadređeni starešina i pita „Da li sam ja poslao taj telegram?” Odgovorim potvrdno, a on kaže: „Odmah da o tome napišeš izjavu”. Zbog čega, ni danas mi je nejasno.

AKO JE I OD GOSTA, MNOGO JE!

U Sevastopolju ljudi su dolazili da razgledaju „Galeb”, diveći se njegovoj unutrašnjosti i ukupnom izgledu. Jedan Rus je posadi zadao grdne muke. Elem, počaste ga pićem u brodskoj kantini, jednom, drugom, trećom votkom, i vide da nema nameru da prestane da pije, a već je podnapit. Vreme curi, on ne silazi s broda, a naređenje je striktno: posetioci moraju da napuste brod.

– Šta ćemo, nas dvojica ga uhvatimo ispod mišica, pa na obalu kod nekog portira – pojasnio je Boško. – Da smo ga pustili da sam izađe, malo je falilo da se stropošta u vodu.