С Брозом на немирној пучини
Бошко Јанковић, телеграфиста прве класе, официр некадашње Ратне морнарице, један је од посаде чувеног брода „Галеб” с којим је некадашњи председник Југославије путовао морима Африке и Европе
Jесен 1955. године. Лука у Шибенику. Брод „Галеб” угланцан и улицкан, спреман да Броза и његове сараднике, заправо југословенско руководство угости на путу за Етиопију. На улицама много људи. Тада се југословенски председник на путовања испраћао с великом помпом. И овога пута је било тако. Сваки члан посаде знао је свој задатак, своје обавезе. Беспрекорно је све функционисало. Пре него што би брод испловио, данима се све проверавало, свако је рапортирао шта је урађено. Служба Бошка Јанковића, радио-телеграфисте прве класе, проверавала је систем везе, између осталог и антене.
Сати, а и дани на броду брзо су пролазили. С осталима из делегације Броз је редовно разговарао на палуби брода, било је ту и смеха и озбиљних разговора, шетње. Често је седео, загледан у пучину. Брод је секао морске таласе, не баш с лакоћом, јер кад је море немирно, и он се мало више љуљао. Али све је протицало безбедно. Тада није постојала већа почаст него извршавати задатке на једном оваквом броду, сретати и видети Тита и остале руководиоце сваки дан.
Мајци донео џак кафе
Као официр некадашње Ратне морнарице, Бошко је био један од чланова посаде чувеног брода којим је, заједно с Брозом, путовао морима и океанима Африке, Европе и других континената.
Још док је службовао у морнарици, прижељкивао је да се запосли у Министарству иностраних послова. Жеља му се испунила. После је службовао по Африци, Блиском истоку, Европи. Свуда где је боравио по неколико година важио је не само за узорног радника, већ и за човека племенитог срца. Здушно је помагао нашим људима по белом свету. С многима је до данас остао пријатељ, обрадован што, иако је зашао у озбиљне године, они и даље његов лик носе у најлепшој успомени.
У души авантуриста. Умео је да седне у аутомобил и да превали пут од Бејрута до Београда, па и даље до Сплита. Никада није заборавио своју Рогатицу, у којој је рођен, мада су га животне стазе одвеле у Лазарево, лепо место у равном Банату. И данас с поносом говори о рођацима из рогатичког краја. Судбина га је сачувала од усташког куршума у Другом светском рату. Под скутима мајке Јање данима је тумарао обалама Дрине коју је требало негде прећи и домоћи се једне друге мајке, оне по имену Србија.
– По много чему памтим путовање с Титом у Етиопију, можда највише по једном, за данашње прилике бизарном податку: мајци сам одатле донео џак сирове кафе. То је, у Лазареву, у Југославији тада била атракција, мисаона именица. Толико кафе на једном месту, као светско чудо. Мајка је била поносна на поклон, а ја задовољан што сам је тиме усрећио – присећа се радосних тренутака. – У повратку из Етиопије „Галеб” се усидрио у Александрији, где је делегацији такође приређен величанствени дочек.
Броз је много шпартао по свету, па је једног јутра Бошка сачекао план по којем ће, опет с „Галебом”, путовати у Гану, земљу тада познату по богатим налазиштима злата, дијаманата и нафте. То путовање ће памтити по томе што је на мору, без пристајања, провео 15 дана.
– Сећам се једног доживљаја с тог путовања. Радио Загреб је тада имао емисију о поморцима, и могли сте да пошаљете поруку и да поздравите своје најближе у Југославији. И ја то учиним, поздрављајући родитеље у Лазареву. Мало је тада људи имало радио-апарат – навиру нове успомене. – Моји га, такође, нису имали. Али увек неко слуша, тако да је један од мештана чуо моју поруку. За тили час се у дворишту наше куће створила гужва. Родитељи су били затечени, немајући појма о чему је реч. А мештани су се просто надвикивали, говорећи углас „да их је син поздравио с брода ’Галеб’, с неког мора, негде много далеко”. Сада то изгледа чудно, застарело, необично, можда помало и смешно, али за то време, то је била права атракција.
У повратку из Гане боравили су у земљама Того, Либерија, Мароко, Алжир, Тунис, Сирија, Либија, Египат. Поведу их да разгледају Картагину. Крене ова група, али поред улаза угледају омањи ресторан у којем се точило пиво. А напољу звезда упекла, уста се свима осушила од врућине. И одлучи Бошко да, с још једним колегом, прекине разгледање Картагине и да се домогне пива. Тако и би. Грех на њихову душу, али их је пиво вратило у живот од неподношљиве жеге.
Скупо плаћено коло
Оженио се 1960. једном лепом Миланом из Лазарева. Нажалост, није међу живима. С њом има ћерке Мају и Марицу и сина Александра. Има и унуке Јована, Саву, Дамјана и Мињу, и праунуку Тару. Милани је с „Галеба” често слао телеграме. Постојала је таква могућност, један „канал” је, како везисти то кажу, био намењен за грађанство. С путовања у Гани купио је фрижидер. За то доба, чудо технике. Заузео је пола скромне собе, изнајмљене у Сплиту. После га је продао, а дотле су пријатељи долазили да гледају како се вода брзо замрзне и претвара у лед. Донео је и подебљу ролну платна за чаршафе, тако да је жена то данима секла и давала комшиницама.
Путовао је „Галебом” морима и океанима. Удари олује су невиђен феномен, јер је висина таласа између пет и 17 метара, а видљивост је у том тренутку нула зато што је ваздух испуњен великим бројем ситних капљица воде и пене. Тито са својим сарадницима шета, седи, разговара, осматра пучину којој се крај не назире. Од прамца до крме биле су, на танкој металној сајли, поређане заставице разних земаља. У неком моменту зове га један од старешина: „Боле, погледај доле... Једна заставица се откинула и пала на палубу. Хајде, трк доле, па је дохвати и донеси. Иначе, нема никог на палуби.” Он, као запета пушка, крене да изврши наређење. И, уместо да сиђе степеницама, окачи се на рукохват и стушти доле. При крају одскочи, дохвати заставицу и брже-боље врати се назад. Али, авај. У углу је, испод настрешнице, седео Тито. Вероватно га је мало и уплашио кад је поскочио с рукохвата. Погледао га је и више за себе рекао: „Богати, ти ћеш једног дана и ноге тако поломити.”
– Старешини сам одмах испричао шта се догодило. Није могао да верује. „Откуд Тито тамо?” Слегнуо сам раменима. Ми га, због настрешнице, нисмо видели. Срећом, због тога нисам писао изјаву. Али, јесам због нечег другог. Вратимо се с путовања по афричким земљама, и добијемо обавештење да Тито, на Брионима, за све који су били на броду приређује вечеру. Упарадимо се, како је протокол захтевао, па на Брионе. Половина посаде је остала на броду, а остала половина се упутила на пријем. Таква су била правила. Стигли смо, наравно, раније и чекали Тита. Убрзо, ето га с Јованком у кочијама – затвара дневник успомена.
– Крене вечера, све лепо и гламурозно, ту је и музика. Једном мом колеги ђаво не да мира, па стално инсистира да се поведе Козарачко коло. Ја га стишавам, али не вреди. И крене коло, али тако да смо у једном моменту Титу и гостима окренули леђа. Осетио сам одмах да је то погрешно. Не вреди, било је касно за исправку. Сви играју у заносу и нико на то не обраћа пажњу, сем људи из протокола или неки безбедњак. Већ сутрадан смо сви ми који смо били у колу, који смо играли, писали детаљне изјаве...
ИЗЈАВА И ЗБОГ ТЕЛЕГРАМА
– Пловим бродом, с Титом и његовом свитом, и чујем да је на једној утакмици победила Црвена звезда, чији сам верни навијач. Ја, као на жеравици. Саставим текст, па телеграм упутим овом клубу. Сав срећан, јер знам да ће стићи на право место, у руководство клуба – смешка се при подсећању на те тренутке. – Али, већ сутрадан долази надређени старешина и пита „Да ли сам ја послао тај телеграм?” Одговорим потврдно, а он каже: „Одмах да о томе напишеш изјаву”. Због чега, ни данас ми је нејасно.
АКО ЈЕ И ОД ГОСТА, МНОГО ЈЕ!
У Севастопољу људи су долазили да разгледају „Галеб”, дивећи се његовој унутрашњости и укупном изгледу. Један Рус је посади задао грдне муке. Елем, почасте га пићем у бродској кантини, једном, другом, трећом вотком, и виде да нема намеру да престане да пије, а већ је поднапит. Време цури, он не силази с брода, а наређење је стриктно: посетиоци морају да напусте брод.
– Шта ћемо, нас двојица га ухватимо испод мишица, па на обалу код неког портира – појаснио је Бошко. – Да смо га пустили да сам изађе, мало је фалило да се стропошта у воду.
