Pismo i popodne
Čitalac nam skreće pažnju na rečenicu voditelja „Sportskog žurnala“ na Radio Beogradu: „Ovog popodna igraju se utakmice Kupa Srbije“ i pita da li može ovako da se kaže
Uvažena profesorko Stijović,
interesuje me da li sam pravilno napisao ovo obraćanje Vama.
Ovako nam se pismom obratio naš čitalac Goran Đokić, pitajući: „Da li posle obraćanja i zapete novi red treba započeti velikim slovom ili, kao što sam ja napisao – malim? U nekom starom Pravopisu Matice srpske piše da je pravilno novu rečenicu započeti velikim slovom iako je na kraju prethodnog obraćanja stavljena zapeta. Zapeta ne znači kraj rečenice, te smatram da nastavak rečenice ne treba započeti velikim slovom; tekst koji sledi započinje novim redom kako bi se istaklo obraćanje. Ukoliko je ipak pravilno novu rečenicu započeti velikim slovom, zašto onda stavljamo zapetu posle obraćanja, a ne stavljamo tačku?“
Deo odgovara dao je već naš čitalac – pravopisna pravila nalažu (kako starija tako i novija) da se iza reči obraćanja osobi kojoj pišemo stavlja zapeta (dopušteno je, mada je skoro izobičajeno, i uzvičnik), a pismo nastavlja u novom redu velikim početnim slovom prve reči. Zašto veliko slovo?
Još u najstarije vreme slovenske ćirilske (a i glagoljske) pismenosti nalazimo primere posebnog isticanja početnog slova na početku većih smisaonih odeljaka teksta. To je postalo tradicija koja se poštuje i danas, s tim što su joj dodata brojna druga pravila u vezi s pisanjem velikog slova (na početku rečenice i posebno izdvojenih reči). Dakle, poseban smisaoni odeljak teksta uvek se piše velikim početnim slovom.
Zašto zapeta iza oslovljavanja? Obraćanje nekome iskazuje se oblikom vokativa, koji je, po definiciji, gramatički izdvojen iz rečenice i stoji izvan njenog i subjekatskog i predikatskog dela i kao takav on se intonaciono izdvaja iz celine rečenice kada se ona izgovara, a u pisanju se izdvaja zapetom bez obzira na to na kom mestu u rečenici se nalazi – na početku, u sredini, ili na kraju (Ana, nemoj da kasniš. Amo, ruku, junače, pruži žuljnu. Da li si danas bolje, Petre?).
Pravilo o izdvajanju vokativa zapetom vredi i za oslovljavanje u pismima:
Poštovani gospodine Petroviću,
Drago nam je što ste se odazvali našem pozivu…
Pravila dozvoljavaju, mada se u praksi to retko koristilo, da se pismo nastavi u istom redu. Tada se iza zapete piše malo slovo: Draga Majo, dugo sam čekala tvoj odgovor… Ova praksa je postala uobičajenija s pojavom mejla, naročito u neformalnijem obraćanju.
***
Čitalac Radomir Jovanović skreće nam pažnju na rečenicu voditelja „Sportskog žurnala“ na Radio Beogradu: „Ovog popodna igraju se utakmice Kupa Srbije“ i pita da li može ovako da se kaže.
Promena imenice srednjeg roda popodne po modelu istorodnih imenica tipa polje-polja nije nepoznata u praksi. Ranije je bila češće u upotrebi, prodirući iz narodnih govora, naročito Crne Gore i Hercegovine, ali i drugih krajeva, u književni jezik, u kome, ipak, nije standardizovana. Mada šestotomni rečnik Matice srpske uz imenicu podne kao genitiv navodi oblike podneva i ređe podna („Pođe doma, gdje ga je meso, vareno i pečeno od podna čekalo“, S. Mitrov Ljubiša), oblik podna (a tako i popodna, dopodna) ostaje supstandardan i regionalno obeležen, što potvrđuju i normativni priručnici i rečnici.
