Писмо и поподне

Уважена професорко Стијовић,

интересује ме да ли сам правилно написао ово обраћање Вама.

Овако нам се писмом обратио наш читалац Горан Ђокић, питајући: „Да ли после обраћања и запете нови ред треба започети великим словом или, као што сам ја написао – малим? У неком старом Правопису Матице српске пише да је правилно нову реченицу започети великим словом иако је на крају претходног обраћања стављена запета. Запета не значи крај реченице, те сматрам да наставак реченице не треба започети великим словом; текст који следи започиње новим редом како би се истакло обраћање. Уколико је ипак правилно нову реченицу започети великим словом, зашто онда стављамо запету после обраћања, а не стављамо тачку?“

Део одговара дао је већ наш читалац – правописна правила налажу (како старија тако и новија) да се иза речи обраћања особи којој пишемо ставља запета (допуштено је, мада је скоро изобичајено, и узвичник), а писмо наставља у новом реду великим почетним словом прве речи. Зашто велико слово?

Још у најстарије време словенске ћирилске (а и глагољске) писмености налазимо примере посебног истицања почетног слова на почетку већих смисаоних одељака текста. То је постало традиција која се поштује и данас, с тим што су јој додата бројна друга правила у вези с писањем великог слова (на почетку реченице и посебно издвојених речи). Дакле, посебан смисаони одељак текста увек се пише великим почетним словом.

Зашто запета иза ословљавања? Обраћање некоме исказује се обликом вокатива, који је, по дефиницији, граматички издвојен из реченице и стоји изван њеног и субјекатског и предикатског дела и као такав он се интонационо издваја из целине реченице када се она изговара, а у писању се издваја запетом без обзира на то на ком месту у реченици се налази – на почетку, у средини, или на крају (Ана, немој да касниш.  Амо, руку, јуначе, пружи жуљну. Да ли си данас боље, Петре?).

Правило о издвајању вокатива запетом вреди и за ословљавање у писмима:

            Поштовани господине Петровићу,

            Драго нам је што сте се одазвали нашем позиву…

Правила дозвољавају, мада се у пракси то ретко користило, да се писмо настави у истом реду. Тада се иза запете пише мало слово: Драга Мајо, дуго сам чекала твој одговор… Ова пракса је постала уобичајенија с појавом мејла, нарочито у неформалнијем обраћању.

***

Читалац Радомир Јовановић скреће нам пажњу на реченицу водитеља „Спортског журнала“ на Радио Београду: „Овог поподна играју се утакмице Купа Србије“ и пита да ли може овако да се каже.

Промена именице средњег рода поподне по моделу истородних именица типа поље-поља није непозната у пракси. Раније је била чешће у употреби, продирући из  народних говора, нарочито Црне Горе и Херцеговине, али и других крајева, у књижевни језик, у коме, ипак, није стандардизована. Мада шестотомни речник Матице српске уз именицу подне као генитив наводи облике поднева и ређе подна („Пође дома, гдје га је месо, варено и печено од подна чекало“, С. Митров Љубиша), облик подна (а тако и поподна, доподна) остаје супстандардан и регионално обележен, што потврђују и нормативни приручници и речници.