S Vladetom u rat

Beograd, 30. maj 1940.

Danas je Vladeta završio školsku godinu. Po saznanju, položio je šesti razred s dobrim uspehom.

Beograd, 28. jun 1940.

Vidovdan.

Vladeta je položio šesti razred s dobrim uspehom. Kao što se vidi iz rezultata, Vladeta je mogao da ima samo jednu četvorku, pa bi bio vrlodobar. Ali kako on nije nimalo ambiciozan, to je njemu lično sasvim svejedno da li je šesti razred svršio dobro, vrlodobro, uglavnom, prošao je bez dvojke.

Da li će ovakav biti u životu, to me najviše interesuje, jer i ja i Nada bili smo ambiciozni i u školi smo radili da uvek budemo među boljima.

Beograd, 25. jul 1940.

Vladeta je bio u selu Mihajlovcu, sreza Podunavskog, šest dana, gde sam i ja vršio vanredan pregled u domu Vlade Mitrovića, koji takođe ima sina Miću, učenika sedmog razreda gimnazije. Proveo se vrlo lepo. Trčao po polju, vinogradu. Naročito se dobro proveo s popom u društvu.

Večeras u 10 časova odlazi sa Žozetom na more u Petrovac. Ja i Nada otići ćemo docnije, kada budem dobio bolovanje.

Beograd, 4. avgust 1940.

Ja i Nada pošli smo na more pošto sam dobio odsustvo. Putovanje je bilo teško, ali smo u Petrovac stigli dobro. Vladeta se lepo provodi pored Žozete, koja nije mnogo vodila računa da se on sunča. Tako da je on bio belji od nas. Odmah je Nada preuzela korake da se više sunča, tako da je uspeh bio odličan. Sa Žozetom došla je i Desa. A da bi komendija bila veća, u istom mestu letovala je i gospođa Riznić, kao i advokat sa ženom, njeni najbolji prijatelji. Rikica je takođe bila. Ostali smo do 31. avgusta.

Uglavnom, sve je bilo dobro, sunčali smo se, kupali, šetali kao da će nam to biti poslednji put. Nada se vratila avionom, a ja i sin vozom.

Beograd, 15. septembar 1940.

Na dan 1. septembar Vladeta se upisao u sedmi razred. Kad čovek pogleda ovu knjigu i pročita njene strane, izgleda mu neverovatno da tako brzo prolazi vreme – godine, i da je moj sin već na ivici završetka gimnazijskog učenja. Daće Bog da on bude dobar i da jednom shvati ozbiljnost školovanja i ovu godinu da svrši s povoljnim rezultatom.

Knjige sam mu kupio sve nove kod Sveslovenske knjižare.

Na današnji dan obavljeno je prizivanje Svetog Duha, a prekosutra redovno predavanje.

Beograd, februar 1940.

Naša draga Bosa (tetka V. Jerotića, primedba I. A.) je umrla ostavljajući sina Duška. Svoju napaćenu dušu ispustila je u vojnoj bolnici, a na rukama tvoje majke, kojoj je ona bila kao ćerka. Žalost za njom je bila velika, jer je teško i pomisliti da sa 27 godina ode sa ovoga sveta. Ona je bolovala od srca, kojoj boljci nije bilo leka. Umrla je lako, bez roptanja, i oslobodila se sve neprijatnosti koje je činio njen muž, koji stvarno snosi odgovornost za njenu bolest i smrt. Ali sada je sve dockan, povratiti je ne možemo.

Rat je uveliko počeo da besni između Nemaca i Poljaka, pa se proširio na Englesku i Francusku. Uspeh Nemaca bio je strahovit. Oni su pobedili: Čehe, Poljake, Norvežane, Dansku, Belgiju i Francusku. Pri kraju ušli su i Talijani u rat. Tekstove zbog čega su propale ove države izdavala je sedma sila u Beogradu, štampajući popularne knjižice od četiri dinara. Čovek kada čita, zbuni se i pita da li je to bilo moguće da se tako desi s državama velikih sila. Uglavnom njihova propast bazirana je na izdaji i izostanku želje da ratuju.

Beograd, februar 1941.

Ovaj mesec osvanuo je turoban, kišno i snežno vreme je vladalo. Ali i kod moga sina nije bolje, jer je doneo ocene za prvo tromesečje...

Beograd, mart 1941.

Moj sin dao je reč da će ovo drugo tromesečje biti bolje. Iako ima instruktora iz matematike i fizike, on očajno uči fiziku, predaje mu profesor Vrhovac.

Mi smo u kući očajni na taj njegov rad. Počeo je da uči klavir kod neke Ruskinje. Stalno se šeta oko pozorišta i, kad god može, posećuje predstave operske.

Stanje ovo ratno je očajno, jer smo u pitanju i mi, Jugosloveni. Neizvesnost je velika. Stoga mu govorimo svakoga dana da gleda da održi ocene dobre. Ali svi ti saveti i molbe kod moga sina su ostali bez uspeha...

S vrlo lošim ocenama moj sin je ušao u rat između Nemačke i Jugoslavije.

Beograd, 6. april 1941.

Nedelja.

U sedam časova počeo je rat između Nemačke i Jugoslavije.

Do ovoga dana ništa se pozitivno nije znalo da li će Nemačka udariti na Jugoslaviju i verovalo se da će biti mirnim putem likvidirano sve što je sporno.

Nedelja je osvanula sunčana sa jednim prijatnim povetarcem. Kako toga dana nisam išao u kancelariju, to smo se svi zadržali u krevetu. Od 6.30 svira radio u našoj spavaćoj sobi koji sam sinoć preneo. Tačno u sedam časova zvonio sam devojci da donese kafu. Odjednom čujem zujanje aviona, ali to zujanje bilo je tako jako, kao da je bilo mnogo aviona. Otvorim gvozdene šalone, kad odjednom primetim nemačke avione i oko njih vidim dim od naše artiljerije. Nije to trajalo nekoliko sekundi kada čuh zujanje jedne bombe, koja je pala i učinila detonaciju. Odmah povikah: rat i brzo u podrum. Ni Nada, ni Mile (otac je Vladeti tepao Mile, prim. red.) nisu shvatili moje reči, jer se Nada umivala u kupatilu, a Mile se počeo oblačiti. Kada su počele da treskaju bombe sve češće, mi smo poslednji otišli u podrum. U tom momentu tresnula je jedna bomba u našoj blizini s takvom detonacijom da sam pomislio: evo kraja. Posle četvrt časa provedenih u podrumu popeli smo se ponovo u stan i video sam ovu sliku: gvozdeni šaloni su se otkačili i širom je stajao otvoren prozor, a prašina, oblak je kružio ulicom. Zatvorih gvozdene šalone, prozore ostavim otvorene, i kako je ponovo počelo bombardovanje, siđemo u podrum. Oko 9.30 prestalo je bombardovanje. Izašao sam na ulicu, slika koju sam video, strašna je. Kuća br. 1 stradala je od bombe, ima i žrtava. Gimnazija Miletova razrušena (tu je bio od subote štab vazduhoplovstva). Neke kuće su gorele. Narod je pretrčavao ulicom prepunom staklarije, prašine i ruševina. Pred Sveslovenskom knjižarom udarila je bomba i napravila rupu od pet metara u prečniku i nekoliko metara u dubinu.

Pri povratku kući, zgranuo sam se kad sam ugledao baka Oku svu prljavu i prepunu prašine. Ona je na nekoliko dana otišla u Petrovac na Mlavi a vratila se u subotu 5. ovog meseca noću. Ujutru u sedam časova tetka je pošla kod nas i bombardovanje ju je zateklo na ulici, te je uletela u neki podrum u čiju je zgradu udarila granata.

Nada je odmah spakovala dva kufera, te je sa Miletom otišla kod Vladete i Žozete na Voždovac, a ja sam poveo tetku u zgradu Kola srpskih sestara. Pošto sam je tamo ostavio, sišao sam do Generalštaba da vidim šta će biti sa vojnim obveznicima. Niko ništa nije znao da mi šta kaže. Kontrola nije razrušena, samo su prozori razbijeni. Ministarstvo finansija sve razlupano, a Ministarstvo vojske je gorelo. Kod crkve Vaznesenjske, gde je bilo sklonište, udarila je bomba i video sam mrtva čoveka kako je poginuo u stojećem stavu. Prošao sam pored Ministarstva spoljnih poslova i video ministra Ninčića kako ulazi u Ministarstvo. Usput sretnem jednog potporučnika rezervnog koji je tražio komandu. Pred radnjom Para valet u Dvorskoj ulici sretnemo kola i konja. On naredi dečku da potera kola u pravcu moje ulice, gde je i on stanovao, da uzme stvari, pa da nas odveze u Topčider na voz. Kada sam prošao pored Agrarske banke, ona je gorela.

Spremim neseser sa dve košulje, nešto ostalog veša, te sa njima na kolima pođemo u Topčider. Neki konj lutao je ulicom, mi ga uvatimo i promenimo s našim koji je bio slab.

Idući ulicom Ferdinandovom i Miloša Velikog, video sam čudo od ruševina i vatra je gorela, niko nije imao da gasi, jer su Nemci prekinuli osvetljenje kao i dovod vode, bombardujući ta mesta.

Usput pomislih: gde ću ja u Topčider na voz kada se nisam oprostio sa sinom i ženom, bez novaca u rat koji mi može doneti da se više nikada ne vidimo. Stoga kod Mostara siđem sa kola i peške pođem na Voždovac. Kada sam došao kod Vladete kući, rekoše mi da su svi kod doktora Save Jankovića, niže nekoliko kuća. Njih nađoh sve u bašti. Tu sam ostao do dva časa, jer su Nemci ponovili bombardovanje u 11 časova na Beograd, pa i Avalski put gađali, tako da smo bili u podrumu kod Save.

Posle podne odem u Osnovnu školu „Kraljica Marije”, gde nađem Komandu mesta. Upitam za moju komandu ili da me zadrže – odgovor: put Mladenovca, a stave datum i pečat kada sam se javio. Vratim se posle kod Save, kada je počelo ponovo bombardovanje u 3.30. Oko pet časova pođem kod Ljubičine rođake koja stanuje dalje na sedam kilometara, i to automobilom. Tek što smo pošli, kada Nemci počeše bombardovanje i jedan avion poče da nas juri. Ja vičem: „Stani, Savo!” A Ljuba: „Teraj, Savo, što brže!” Oko nas prašte bombe i mitraljeska vatra. Kako smo ostali živi, Bogu jedino hvala!

Bilo je još bombardovanja Beograda, ali ne i periferije. Svet je išao drumom kao lud, ne znajući gde ide, samo dalje od Beograda.

Tu smo ostali celu noć, blagodareći ljubaznosti ljudi čijih se imena ne sećam. Nešto smo jeli, a zatim jedan pored drugog polegali na dušeke u sobi. Noć je bila jeziva. Beograd je bio u plamenu koji se njihao kako je vetar duvao. Utisak je bio da gori sve od pošte kod Crkve Svetog Marka pa do stanice. Svet koji je prolazio samo je grozote pričao o ruševinama, paljevini i pogibiji žena, dece i civila po ulicama i kućama. Pljačka je otpočela od sirotinje, cigana i seljaka iz okolnih sela.

Oko 12 sati noću, ja i Vladeta pođemo kod njegove kuće da vidimo u kakvom je stanju, a kod Save da ja uzmem kofer i neseser, jer sutra sa Miletom idem da tražim svoju komandu iako nisam dobio nikakav poziv. Ja sam mislio kada je počeo rat da se svaki mora javiti komandi.

(Nastaviće se)

Priredila prof. dr Irena Arsić