С Владетом у рат
Стање ово ратно је очајно, јер смо у питању и ми, Југословени. Неизвесност је велика. Стога му говоримо свакога дана да гледа да одржи оцене добре. С врло лошим оценама мој син је ушао у рат између Немачке и Југославије
Београд, 30. мај 1940.
Данас је Владета завршио школску годину. По сазнању, положио је шести разред с добрим успехом.
Београд, 28. јун 1940.
Видовдан.
Владета је положио шести разред с добрим успехом. Као што се види из резултата, Владета је могао да има само једну четворку, па би био врлодобар. Али како он није нимало амбициозан, то је њему лично сасвим свеједно да ли је шести разред свршио добро, врлодобро, углавном, прошао је без двојке.
Да ли ће овакав бити у животу, то ме највише интересује, јер и ја и Нада били смо амбициозни и у школи смо радили да увек будемо међу бољима.
Београд, 25. јул 1940.
Владета је био у селу Михајловцу, среза Подунавског, шест дана, где сам и ја вршио ванредан преглед у дому Владе Митровића, који такође има сина Мићу, ученика седмог разреда гимназије. Провео се врло лепо. Трчао по пољу, винограду. Нарочито се добро провео с попом у друштву.
Вечерас у 10 часова одлази са Жозетом на море у Петровац. Ја и Нада отићи ћемо доцније, када будем добио боловање.
Београд, 4. август 1940.
Ја и Нада пошли смо на море пошто сам добио одсуство. Путовање је било тешко, али смо у Петровац стигли добро. Владета се лепо проводи поред Жозете, која није много водила рачуна да се он сунча. Тако да је он био бељи од нас. Одмах је Нада преузела кораке да се више сунча, тако да је успех био одличан. Са Жозетом дошла је и Деса. А да би комендија била већа, у истом месту летовала је и госпођа Ризнић, као и адвокат са женом, њени најбољи пријатељи. Рикица је такође била. Остали смо до 31. августа.
Углавном, све је било добро, сунчали смо се, купали, шетали као да ће нам то бити последњи пут. Нада се вратила авионом, а ја и син возом.
Београд, 15. септембар 1940.
На дан 1. септембар Владета се уписао у седми разред. Кад човек погледа ову књигу и прочита њене стране, изгледа му невероватно да тако брзо пролази време – године, и да је мој син већ на ивици завршетка гимназијског учења. Даће Бог да он буде добар и да једном схвати озбиљност школовања и ову годину да сврши с повољним резултатом.
Књиге сам му купио све нове код Свесловенске књижаре.
На данашњи дан обављено је призивање Светог Духа, а прекосутра редовно предавање.
Београд, фебруар 1940.
Наша драга Боса (тетка В. Јеротића, примедба И. А.) је умрла остављајући сина Душка. Своју напаћену душу испустила је у војној болници, а на рукама твоје мајке, којој је она била као ћерка. Жалост за њом је била велика, јер је тешко и помислити да са 27 година оде са овога света. Она је боловала од срца, којој бољци није било лека. Умрла је лако, без роптања, и ослободила се све непријатности које је чинио њен муж, који стварно сноси одговорност за њену болест и смрт. Али сада је све доцкан, повратити је не можемо.
Рат је увелико почео да бесни између Немаца и Пољака, па се проширио на Енглеску и Француску. Успех Немаца био је страховит. Они су победили: Чехе, Пољаке, Норвежане, Данску, Белгију и Француску. При крају ушли су и Талијани у рат. Текстове због чега су пропале ове државе издавала је седма сила у Београду, штампајући популарне књижице од четири динара. Човек када чита, збуни се и пита да ли је то било могуће да се тако деси с државама великих сила. Углавном њихова пропаст базирана је на издаји и изостанку жеље да ратују.
Београд, фебруар 1941.
Овај месец освануо је туробан, кишно и снежно време је владало. Али и код мога сина није боље, јер је донео оцене за прво тромесечје...
Београд, март 1941.
Мој син дао је реч да ће ово друго тромесечје бити боље. Иако има инструктора из математике и физике, он очајно учи физику, предаје му професор Врховац.
Ми смо у кући очајни на тај његов рад. Почео је да учи клавир код неке Рускиње. Стално се шета око позоришта и, кад год може, посећује представе оперске.
Стање ово ратно је очајно, јер смо у питању и ми, Југословени. Неизвесност је велика. Стога му говоримо свакога дана да гледа да одржи оцене добре. Али сви ти савети и молбе код мога сина су остали без успеха...
С врло лошим оценама мој син је ушао у рат између Немачке и Југославије.
Београд, 6. април 1941.
Недеља.
У седам часова почео је рат између Немачке и Југославије.
До овога дана ништа се позитивно није знало да ли ће Немачка ударити на Југославију и веровало се да ће бити мирним путем ликвидирано све што је спорно.
Недеља је осванула сунчана са једним пријатним поветарцем. Како тога дана нисам ишао у канцеларију, то смо се сви задржали у кревету. Од 6.30 свира радио у нашој спаваћој соби који сам синоћ пренео. Тачно у седам часова звонио сам девојци да донесе кафу. Одједном чујем зујање авиона, али то зујање било је тако јако, као да је било много авиона. Отворим гвоздене шалоне, кад одједном приметим немачке авионе и око њих видим дим од наше артиљерије. Није то трајало неколико секунди када чух зујање једне бомбе, која је пала и учинила детонацију. Одмах повиках: рат и брзо у подрум. Ни Нада, ни Миле (отац је Владети тепао Миле, прим. ред.) нису схватили моје речи, јер се Нада умивала у купатилу, а Миле се почео облачити. Када су почеле да трескају бомбе све чешће, ми смо последњи отишли у подрум. У том моменту треснула је једна бомба у нашој близини с таквом детонацијом да сам помислио: ево краја. После четврт часа проведених у подруму попели смо се поново у стан и видео сам ову слику: гвоздени шалони су се откачили и широм је стајао отворен прозор, а прашина, облак је кружио улицом. Затворих гвоздене шалоне, прозоре оставим отворене, и како је поново почело бомбардовање, сиђемо у подрум. Око 9.30 престало је бомбардовање. Изашао сам на улицу, слика коју сам видео, страшна је. Кућа бр. 1 страдала је од бомбе, има и жртава. Гимназија Милетова разрушена (ту је био од суботе штаб ваздухопловства). Неке куће су гореле. Народ је претрчавао улицом препуном стакларије, прашине и рушевина. Пред Свесловенском књижаром ударила је бомба и направила рупу од пет метара у пречнику и неколико метара у дубину.
При повратку кући, згрануо сам се кад сам угледао бака Оку сву прљаву и препуну прашине. Она је на неколико дана отишла у Петровац на Млави а вратила се у суботу 5. овог месеца ноћу. Ујутру у седам часова тетка је пошла код нас и бомбардовање ју је затекло на улици, те је улетела у неки подрум у чију је зграду ударила граната.
Нада је одмах спаковала два куфера, те је са Милетом отишла код Владете и Жозете на Вождовац, а ја сам повео тетку у зграду Кола српских сестара. Пошто сам је тамо оставио, сишао сам до Генералштаба да видим шта ће бити са војним обвезницима. Нико ништа није знао да ми шта каже. Контрола није разрушена, само су прозори разбијени. Министарство финансија све разлупано, а Министарство војске је горело. Код цркве Вазнесењске, где је било склониште, ударила је бомба и видео сам мртва човека како је погинуо у стојећем ставу. Прошао сам поред Министарства спољних послова и видео министра Нинчића како улази у Министарство. Успут сретнем једног потпоручника резервног који је тражио команду. Пред радњом Пара валет у Дворској улици сретнемо кола и коња. Он нареди дечку да потера кола у правцу моје улице, где је и он становао, да узме ствари, па да нас одвезе у Топчидер на воз. Када сам прошао поред Аграрске банке, она је горела.
Спремим несесер са две кошуље, нешто осталог веша, те са њима на колима пођемо у Топчидер. Неки коњ лутао је улицом, ми га уватимо и променимо с нашим који је био слаб.
Идући улицом Фердинандовом и Милоша Великог, видео сам чудо од рушевина и ватра је горела, нико није имао да гаси, јер су Немци прекинули осветљење као и довод воде, бомбардујући та места.
Успут помислих: где ћу ја у Топчидер на воз када се нисам опростио са сином и женом, без новаца у рат који ми може донети да се више никада не видимо. Стога код Мостара сиђем са кола и пешке пођем на Вождовац. Када сам дошао код Владете кући, рекоше ми да су сви код доктора Саве Јанковића, ниже неколико кућа. Њих нађох све у башти. Ту сам остао до два часа, јер су Немци поновили бомбардовање у 11 часова на Београд, па и Авалски пут гађали, тако да смо били у подруму код Саве.
После подне одем у Основну школу „Краљица Марије”, где нађем Команду места. Упитам за моју команду или да ме задрже – одговор: пут Младеновца, а ставе датум и печат када сам се јавио. Вратим се после код Саве, када је почело поново бомбардовање у 3.30. Око пет часова пођем код Љубичине рођаке која станује даље на седам километара, и то аутомобилом. Тек што смо пошли, када Немци почеше бомбардовање и један авион поче да нас јури. Ја вичем: „Стани, Саво!” А Љуба: „Терај, Саво, што брже!” Око нас праште бомбе и митраљеска ватра. Како смо остали живи, Богу једино хвала!
Било је још бомбардовања Београда, али не и периферије. Свет је ишао друмом као луд, не знајући где иде, само даље од Београда.
Ту смо остали целу ноћ, благодарећи љубазности људи чијих се имена не сећам. Нешто смо јели, а затим један поред другог полегали на душеке у соби. Ноћ је била језива. Београд је био у пламену који се њихао како је ветар дувао. Утисак је био да гори све од поште код Цркве Светог Марка па до станице. Свет који је пролазио само је грозоте причао о рушевинама, паљевини и погибији жена, деце и цивила по улицама и кућама. Пљачка је отпочела од сиротиње, цигана и сељака из околних села.
Око 12 сати ноћу, ја и Владета пођемо код његове куће да видимо у каквом је стању, а код Саве да ја узмем кофер и несесер, јер сутра са Милетом идем да тражим своју команду иако нисам добио никакав позив. Ја сам мислио када је почео рат да се сваки мора јавити команди.
(Наставиће се)
Приредила проф. др Ирена Арсић
