Od slepih miševa do muzeja kamena

Biolog Predrag Petrović, zvani Peca, poznat je po Ribničkoj pećini, a i ona po njemu. Trideset godina aktivno je proučavao pećinu istražujući kolonije slepih miševa. Na svom imanju u selu Paštrić, na pola puta između Mionice i Banje Vrujci, iznad same Ribničke klisure i na obodu  Spomenika prirode „Ribnica” osnovao je jedinstven kod nas Muzej kamena i Kuću čaja 2013. godine. Tako da više, kako kaže, ne ide po svetu već svet dolazi kod njega.

Dočekao nas je na kapiji, do koje vodi kameni put, srdačno, domaćinski i pozvao za kameni sto ispod drvene nadstrešnice, sve njegovih ruku delo. Pored je letnja kuhinja, od cigle i drveta i to je sam pravio, dobro mu kaže idu ti građevinski poslovi, pa ga je i komšinica sa „susednog brda” Zagorka Stojanović angažovala da joj napravi kameno stepenište za Tkački dom.

Reči valja „podmazati” da bolje „klize”, pa nas Peca nudi pićem. Odlučili smo se za čaj od majčine dušice i origana, koji nam je uz slatko od šumskih jagoda i kupina poslužila supruga Danica.

Iz šume u džunglu

– Bio sam prva generacija Dvanaeste beogradske gimnazije. Roditelji su se u Beograd preselili kada sam bio u petom razredu osnovne škole. Ovde  nije bilo autobusa, a do prve škole u Mionici peške osam kilometara, priseća se na početku razgovora šeretski dodajući - Otišao sam iz šume u džunglu.

– Samo se za raspust išlo na selo. Nedostajala mi je Ribnica i pećine i dole reke. Kuća, ne. Robijaški je posao za dete u domaćinskoj kući – non stop nešto da se radi, skupljaš šljive, pokošenu travu.., priča Peca dok nam objašnjava da je, od stola za kojim sedimo, nekih 800 metara dužina pešačke staze koja vodi do manastira Svetog Petra i Pavla i Ribničke pećine, a u neposrednoj blizini je i rodna kuća vojvode Živojina Mišića u Struganiku.

Biologiju nije bira on nego ona njega.

- Upoznao sam neke ljude još u gimnaziji koji su proučavali slepe miševe, a ima ih kod pećine, i to me povuklo… Niste vi ti koji odlučujete u životu, sleže ramenima naš domaćin dok nam objašnjava da su slepi miševi velika grupa letećih sisara koji su zamenili ptice, noću se oni hrane insektima.

- Kada su se pojavile na planeti ptice su imale insekte na trpezi već spremne, evolucija je odgovorila. Neki insekti su pobegli u mrak. Opet je priroda odgovorila formiranjem letećih sisara, polako to ide. Slepi miševi jedini su obdareni da u mraku dobro vide i imaju sistem radara, tako da insekti grade odbranu. U prirodi je pravilo - bićeš pojeden ili ćeš pojesti.

Znao sam da je Ribnička pećina posebna ali je trebao i dokazati da baš ovde obitava 15 vrsta slepih miševa. To je 30 godina rada, 118 noći provedenih u pećini, prstenovanje, nadgledanje kada izleću, kada se kote… Proučavao sam i vidre, ishranu sova. Dvostruki sam dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda iz ruku  omiljenog gradonačelnika Branka Pešića. Kasnije, kada smo osmišljali Istraživačku stanicu „Petnica”, pošto sam njen idejni tvorac, sreo smo se sa Pešićem i on me pitao:„Zašto su značajne sove i slepi miševi”. Objasnio sam mu da bi nas pojeli insekti, a i poljoprivredne kulture, ako ne bi bilo ovih noćobdija, naših saboraca. Moj rad je doprineo da sove budu zaštićene u Srbiji. Istraživanje je bilo vezano za Frušku goru, manastir Remetu, priča nam Peca priznajući da nije lako bilo zaštititi sove, zbog verovanja da su zloslutne ili recimo da slepi miš leti u kosu. Ali to, kako kaže nije svuda slučaj.

- Slepi miš donosi i sreću u ljubavi, ima i toga. Uzmete krilo, probušite, pa stavite pod jastuk, pa će ona ili on biti slep za vama... Aboridžini ih jedu.., nabraja dok nam priča da je u 31. godini bio angažovan mesecima na proučavanju slepih miševa koji se hrane sišući krv, pravih vampira, u Centralnoj Americi.

Dva doktora nauka

Ribnička pećina i slepi miševi u njoj su zaštićeni, to je, kaže Peca, njegovo delo. Sada ćerka Ivana,  koja je biolog sa svojom mladom ekipom stručnjaka „napada” Ribnicu. Cilj je da se proširi Spomenik prirode koji obuhvata 28 hektara.

- Nakon tri decenije mog aktivnog proučavanja svih tih vrsta, samo su odškrinuta vrata nauke. Ovde se krije veliko bogatstvo za biologe i prirodnjake. Mladi istraživači su otkrili 12 novih vrsta – stonoga, buba, puževa.., od kojih se šest može naći samo u ovom delu Srbije i nigde u svetu. I to za godinu dana! U klisuri Ribnici bilo je pribežište živog sveta u ledeno doba. Tako da je ovde sve na broju, ni vidra ne fali, ističe Peca i priznaje da nije znao zašto je 15 vrsta samo u ribničkoj pećini plus neke vrste koje ne žive u pećini, ukupno 18 vrsta na ovom području slepih miševa, dok na teritoriji cele Srbije žive oko 32 vrste? Mladi biolozi dali su odgovor, u pitanju je bogata trpeza. Svako može da nađe sebi hranu. Slepi miševi su na vrhu piramide koja je vrlo osetljiva na spoljne uticaje.

Čovek ne sme da stane

Kako se u celu priču uklopio Muzej kamena?

– Živimo na kamenu i od kamena, ovde je 75 kamenorezakih radnji. Prvo što je čovek uzeo u ruku je kamen, on prati civilizaciju. Da li bi bilo turizma u Egiptu da nema piramida od kamene, nikada, kaže svetski poznat biolog koji se po stare dane okrenuo geologiji jer – čovek ne sme da stane.

Zamišljeno je da Muzej kamena bude obrazovnog karaktera, da zaljubljenicima u geologiju otkrije retke i jedinstvene primerke. Najteži deo, kako kaže Peca, bio je dopremiti ih do njegovog gazdinstva. Deo eksponata je na otvorenom. Kamene gromade posvećene su ljudskim  gromadama kao što su Desanka Maksimović, Ljuba Popović, Tesla, Njegoš i dr. To je kameni bukvar po knjizi „100 mojih portreta” Matije Bećkovića, simbolično smo ga nazvali „Sto gromada za 100 velikana”, objašnjava naš domaćin dok nam čita rime uklesane u kamen.

Četiri hiljade ljudi godišnje obiđe ovo imanje u selu Paštrić. Peca Petrović za svaki od oko 300 eksponata ima prijemčivu priču.

- Ovde su primerci koji se nigde drugo ne mogu videti. Na primer, breča, šarena stena je otkrivena pre sedam godina na planini Maljen i nigde u svetu nema više ovakvih primeraka.

Među nekoliko stotina retkih eksponata koje je ovaj entuzijasta izdvojio, nalaze se fosil prapirane iz Struganika i litografske stene koje su nekada bile od velikog značaja.

– Prve koncesije dao je knez Mihajlo za eksploataciju litografskog kamen u Struganiku. Na njima se štampalo, na njima umetnici rade. Te litografske stene mogu se pronaći samo ovde i na još jednom mestu u Selenhofenu u Nemačkoj. Litografski kamen bio je izvozni brend Srbije. Na velikoj izložbi u Parizu 1890. godine našao se i kamen iz Struganika. Kamenom iz ovog kraja obložena je i zgrada opere u Beču - kaže Predrag Petrović i nastavlja:

- Muzej je vlasništvo geologa Srbije. Imamo saradnju sa Geološkim zavodom i Rudarskim fakultetom u cilju promocije nauke i sve što vam pričam čuo sam od njih.

 Fabrika vode

Drži Peca pažnju slušalaca sve vreme – kao dizgine, malo popusti, pa zategne.

- Mi ovde živimo na fabrici vode. Krečnjak valjevskog kraja ima vrtače, hiljadu njih, svaka na dnu ima ponor, zvekaru, prijemnik površinskih voda u podzemlje. Dug put ova voda pređe od padavina, do mesta gde se akumulira u karst valjevsko mioničkog kraja – do fabrike vode. U okolini je 10 punionica vode. Država od punionica uzima rudnu rentu. Znači ovo područje je značajno za državnu kasu. Međutim, deo sredstava treba da se uloži u život na fabrici vode. Potrebno je podržati naučnike da kažu šta činiti na ovom području. Moramo dići glas i protiv 100 – kamenoloma, da ne ubijaju fabriku vode. Umesto krečnjaka za puteve uzeti dijabaz vulkanski kamen, vrlo kvalitetan, to tuci na put – skupo, nema jeftinog puta.

Zagovaramo i banku gena starih sorti povrća, voća i rase. Na zaštićenim područjima, sanitarnim zonama vode - gde su punioce, ima smisla gajiti starinske biljke jer čuvaju resurse. Plantažno se jabuke 17 puta prskaju, pa ta hemija sva ode dole u podzemne vode. Naše voćke i baštu  čuvaju ptice, slepi miševi, razne vrste grabljivih insekata i mnoge druge životinje. Sa druge strane, ubrzana je degradacije tradicionalnog načina života u seoskim sredinama. Napadnuta je filozofija života sa prirodom i od prirode. Mali posedi su čuvari ove tradicije. Veliki treba da se tretiraju u sklopu ekonomskih kategorija i da plaćaju ekološke takse, jer se najviše pesticida i koristi na krupnim gazdinstvima. Mali posedi treba da budu posebno subvencionisani i da im se omogući da i dalje budu čuvari autohtonih sorti i rasa.

Na gazdinstvo Petrovića dolaze porodice na ručak, stranci da probaju domaći hleb, sir, čaj…

- Kućom čaja, koju je osmislila ćerka Ivana, želimo da popularizujemo ovdašnje čajeve. Ljudi će pre u kafiću naručiti zeleni čaj, a ne čaj od kantariona ili divljeg origana, to jest vranilove trave koji je odličan i koji se može služiti i hladan. Imamo čajeve od šumskog voća: divlja jabuka, dren, glog, trnjina, oskoruša, divlja kruška.., zatim čajeve od korena koprive, maslačka, hajdučke trave, majčine dušice i drugih biljaka..

Na kraju razgovora Peca dodaje da zabeležimo da je bio 160 dana u ratu, da je dobrovoljni davalac krvi, 12 puta, i da ima dve ćerke - dva doktora nauka.

- Ostali smo svi ovde. Niko ne ide u inostranstvo, najviše volim svoju otadžbinu.

Eksploatacija rude nužno zlo

Na temu prirodnih resursa Petrović upozorava da nismo ni svesni šta imamo i kako to da čuvamo.

– Još je Miloš Obrenović angažovao mudre ljude iz cele Evrope da istraže naša rudna blaga. Za to sam da naša zemlja bude istražena, da znamo: kakve su nam vode, zemljište, pa i koliko čega imamo. Tu prvu fazu ispitivanja u potpunosti podržavam.

Eksploatacija je već drugo pitanje. Potrebno je dobro izmeriti dobre i loše strane. Nemoguće je u potpunosti je zabraniti jer su rudna blaga osnova funkcionisanja današnjeg društva.

Džabana iz Ribnice za ustanike

Ribnička pećina u klisuri reke Ribnice, selo Paštrić,  biser je geonasleđa.

- U pećini se nalaze velike naslage gvana, izmeta slepih miševa. To je prirodna sirovina  bogata azotom i fosforom. Prota Mateja Nenadović dolazio je ovde sa ustanicima, uzimao gvan i od njega pravio barut. Možemo reći da su izmetom slepih miševa naši borci u Prvom srpskom ustanku ušli u boj protiv Turaka. Prva municija - džebana nalazila se u dolini reke Ribnice – kaže Peca Petrović i dodaje da je u Ribničkoj crkvi, sa leve strane oltara, sahranjen knez Raka Tešić , popečitelj (ministra s početka 19. veka) prosvete,  pradeda Milana Rakića pesnika. U Ribnici je bila i narodna škola u koju je išlo 250 đaka. Otac Desanke Maksimović tu je bio učitelj.