Од слепих мишева до музеја камена

Биолог Предраг Петровић, звани Пеца, познат је по Рибничкој пећини, а и она по њему. Тридесет година активно је проучавао пећину истражујући колоније слепих мишева. На свом имању у селу Паштрић, на пола пута између Мионице и Бање Врујци, изнад саме Рибничке клисуре и на ободу  Споменика природе „Рибница” основао је јединствен код нас Музеј камена и Кућу чаја 2013. године. Тако да више, како каже, не иде по свету већ свет долази код њега.

Дочекао нас је на капији, до које води камени пут, срдачно, домаћински и позвао за камени сто испод дрвене надстрешнице, све његових руку дело. Поред је летња кухиња, од цигле и дрвета и то је сам правио, добро му каже иду ти грађевински послови, па га је и комшиница са „суседног брда” Загорка Стојановић ангажовала да јој направи камено степениште за Ткачки дом.

Речи ваља „подмазати” да боље „клизе”, па нас Пеца нуди пићем. Одлучили смо се за чај од мајчине душице и оригана, који нам је уз слатко од шумских јагода и купина послужила супруга Даница.

Из шуме у џунглу

– Био сам прва генерација Дванаесте београдске гимназије. Родитељи су се у Београд преселили када сам био у петом разреду основне школе. Овде  није било аутобуса, а до прве школе у Мионици пешке осам километара, присећа се на почетку разговора шеретски додајући - Отишао сам из шуме у џунглу.

– Само се за распуст ишло на село. Недостајала ми је Рибница и пећине и доле реке. Кућа, не. Робијашки је посао за дете у домаћинској кући – нон стоп нешто да се ради, скупљаш шљиве, покошену траву.., прича Пеца док нам објашњава да је, од стола за којим седимо, неких 800 метара дужина пешачке стазе која води до манастира Светог Петра и Павла и Рибничке пећине, а у непосредној близини је и родна кућа војводе Живојина Мишића у Струганику.

Биологију није бира он него она њега.

- Упознао сам неке људе још у гимназији који су проучавали слепе мишеве, а има их код пећине, и то ме повукло… Нисте ви ти који одлучујете у животу, слеже раменима наш домаћин док нам објашњава да су слепи мишеви велика група летећих сисара који су заменили птице, ноћу се они хране инсектима.

- Када су се појавиле на планети птице су имале инсекте на трпези већ спремне, еволуција је одговорила. Неки инсекти су побегли у мрак. Опет је природа одговорила формирањем летећих сисара, полако то иде. Слепи мишеви једини су обдарени да у мраку добро виде и имају систем радара, тако да инсекти граде одбрану. У природи је правило - бићеш поједен или ћеш појести.

Знао сам да је Рибничка пећина посебна али је требао и доказати да баш овде обитава 15 врста слепих мишева. То је 30 година рада, 118 ноћи проведених у пећини, прстеновање, надгледање када излећу, када се коте… Проучавао сам и видре, исхрану сова. Двоструки сам добитник Октобарске награде града Београда из руку  омиљеног градоначелника Бранка Пешића. Касније, када смо осмишљали Истраживачку станицу „Петница”, пошто сам њен идејни творац, срео смо се са Пешићем и он ме питао:„Зашто су значајне сове и слепи мишеви”. Објаснио сам му да би нас појели инсекти, а и пољопривредне културе, ако не би било ових ноћобдија, наших сабораца. Мој рад је допринео да сове буду заштићене у Србији. Истраживање је било везано за Фрушку гору, манастир Ремету, прича нам Пеца признајући да није лако било заштитити сове, због веровања да су злослутне или рецимо да слепи миш лети у косу. Али то, како каже није свуда случај.

- Слепи миш доноси и срећу у љубави, има и тога. Узмете крило, пробушите, па ставите под јастук, па ће она или он бити слеп за вама... Абориџини их једу.., набраја док нам прича да је у 31. години био ангажован месецима на проучавању слепих мишева који се хране сишући крв, правих вампира, у Централној Америци.

Два доктора наука

Рибничка пећина и слепи мишеви у њој су заштићени, то је, каже Пеца, његово дело. Сада ћерка Ивана,  која је биолог са својом младом екипом стручњака „напада” Рибницу. Циљ је да се прошири Споменик природе који обухвата 28 хектара.

- Након три деценије мог активног проучавања свих тих врста, само су одшкринута врата науке. Овде се крије велико богатство за биологе и природњаке. Млади истраживачи су открили 12 нових врста – стонога, буба, пужева.., од којих се шест може наћи само у овом делу Србије и нигде у свету. И то за годину дана! У клисури Рибници било је прибежиште живог света у ледено доба. Тако да је овде све на броју, ни видра не фали, истиче Пеца и признаје да није знао зашто је 15 врста само у рибничкој пећини плус неке врсте које не живе у пећини, укупно 18 врста на овом подручју слепих мишева, док на територији целе Србије живе око 32 врсте? Млади биолози дали су одговор, у питању је богата трпеза. Свако може да нађе себи храну. Слепи мишеви су на врху пирамиде која је врло осетљива на спољне утицаје.

Човек не сме да стане

Како се у целу причу уклопио Музеј камена?

– Живимо на камену и од камена, овде је 75 каменорезаких радњи. Прво што је човек узео у руку је камен, он прати цивилизацију. Да ли би било туризма у Египту да нема пирамида од камене, никада, каже светски познат биолог који се по старе дане окренуо геологији јер – човек не сме да стане.

Замишљено је да Музеј камена буде образовног карактера, да заљубљеницима у геологију открије ретке и јединствене примерке. Најтежи део, како каже Пеца, био је допремити их до његовог газдинства. Део експоната је на отвореном. Камене громаде посвећене су људским  громадама као што су Десанка Максимовић, Љуба Поповић, Тесла, Његош и др. То је камени буквар по књизи „100 мојих портрета” Матије Бећковића, симболично смо га назвали „Сто громада за 100 великана”, објашњава наш домаћин док нам чита риме уклесане у камен.

Четири хиљаде људи годишње обиђе ово имање у селу Паштрић. Пеца Петровић за сваки од око 300 експоната има пријемчиву причу.

- Овде су примерци који се нигде друго не могу видети. На пример, бреча, шарена стена је откривена пре седам година на планини Маљен и нигде у свету нема више оваквих примерака.

Међу неколико стотина ретких експоната које је овај ентузијаста издвојио, налазе се фосил прапиране из Струганика и литографске стене које су некада биле од великог значаја.

– Прве концесије дао је кнез Михајло за експлоатацију литографског камен у Струганику. На њима се штампало, на њима уметници раде. Те литографске стене могу се пронаћи само овде и на још једном месту у Селенхофену у Немачкој. Литографски камен био је извозни бренд Србије. На великој изложби у Паризу 1890. године нашао се и камен из Струганика. Каменом из овог краја обложена је и зграда опере у Бечу - каже Предраг Петровић и наставља:

- Музеј је власништво геолога Србије. Имамо сарадњу са Геолошким заводом и Рударским факултетом у циљу промоције науке и све што вам причам чуо сам од њих.

 Фабрика воде

Држи Пеца пажњу слушалаца све време – као дизгине, мало попусти, па затегне.

- Ми овде живимо на фабрици воде. Кречњак ваљевског краја има вртаче, хиљаду њих, свака на дну има понор, звекару, пријемник површинских вода у подземље. Дуг пут ова вода пређе од падавина, до места где се акумулира у карст ваљевско мионичког краја – до фабрике воде. У околини је 10 пунионица воде. Држава од пунионица узима рудну ренту. Значи ово подручје је значајно за државну касу. Међутим, део средстава треба да се уложи у живот на фабрици воде. Потребно је подржати научнике да кажу шта чинити на овом подручју. Морамо дићи глас и против 100 – каменолома, да не убијају фабрику воде. Уместо кречњака за путеве узети дијабаз вулкански камен, врло квалитетан, то туци на пут – скупо, нема јефтиног пута.

Заговарамо и банку гена старих сорти поврћа, воћа и расе. На заштићеним подручјима, санитарним зонама воде - где су пуниоце, има смисла гајити старинске биљке јер чувају ресурсе. Плантажно се јабуке 17 пута прскају, па та хемија сва оде доле у подземне воде. Наше воћке и башту  чувају птице, слепи мишеви, разне врсте грабљивих инсеката и многе друге животиње. Са друге стране, убрзана је деградације традиционалног начина живота у сеоским срединама. Нападнута је филозофија живота са природом и од природе. Мали поседи су чувари ове традиције. Велики треба да се третирају у склопу економских категорија и да плаћају еколошке таксе, јер се највише пестицида и користи на крупним газдинствима. Мали поседи треба да буду посебно субвенционисани и да им се омогући да и даље буду чувари аутохтоних сорти и раса.

На газдинство Петровића долазе породице на ручак, странци да пробају домаћи хлеб, сир, чај…

- Кућом чаја, коју је осмислила ћерка Ивана, желимо да популаризујемо овдашње чајеве. Људи ће пре у кафићу наручити зелени чај, а не чај од кантариона или дивљег оригана, то јест вранилове траве који је одличан и који се може служити и хладан. Имамо чајеве од шумског воћа: дивља јабука, дрен, глог, трњина, оскоруша, дивља крушка.., затим чајеве од корена коприве, маслачка, хајдучке траве, мајчине душице и других биљака..

На крају разговора Пеца додаје да забележимо да је био 160 дана у рату, да је добровољни давалац крви, 12 пута, и да има две ћерке - два доктора наука.

- Остали смо сви овде. Нико не иде у иностранство, највише волим своју отаџбину.

Експлоатација руде нужно зло

На тему природних ресурса Петровић упозорава да нисмо ни свесни шта имамо и како то да чувамо.

– Још је Милош Обреновић ангажовао мудре људе из целе Европе да истраже наша рудна блага. За то сам да наша земља буде истражена, да знамо: какве су нам воде, земљиште, па и колико чега имамо. Ту прву фазу испитивања у потпуности подржавам.

Експлоатација је већ друго питање. Потребно је добро измерити добре и лоше стране. Немогуће је у потпуности је забранити јер су рудна блага основа функционисања данашњег друштва.

Џабана из Рибнице за устанике

Рибничка пећина у клисури реке Рибнице, село Паштрић,  бисер је геонаслеђа.

- У пећини се налазе велике наслаге гвана, измета слепих мишева. То је природна сировина  богата азотом и фосфором. Прота Матеја Ненадовић долазио је овде са устаницима, узимао гван и од њега правио барут. Можемо рећи да су изметом слепих мишева наши борци у Првом српском устанку ушли у бој против Турака. Прва муниција - џебана налазила се у долини реке Рибнице – каже Пеца Петровић и додаје да је у Рибничкој цркви, са леве стране олтара, сахрањен кнез Рака Тешић , попечитељ (министра с почетка 19. века) просвете,  прадеда Милана Ракића песника. У Рибници је била и народна школа у коју је ишло 250 ђака. Отац Десанке Максимовић ту је био учитељ.