Dve varalice – uspeh i neuspeh

Glumicu Narodnog pozorišta u Beogradu, Vjeru Mujović ovih dana gledamo u liku Nine, koreografkinje čuvenog Boljšog teatra, u seriji „Ringišpil”, u režiji Miloša Kodema na kanalu Superstar TV. Serija je snimljena prema istoimenom romanu novosadske autorke i nekadašnje TV voditeljke Jelene Bačić Alimpić, koji je brzo osvojio publiku i nagrade.

Poslednja osma epizoda biće na programu u subotu (9. novembar), u 21.45.

To je priča o ljubavi, umetnosti i sudbini jedne balerine sa skromnog vojvođanskog salaša koja je doživela najveće uspehe u Boljšom teatru. A za to zasluge ima i koreografkinja Nina...

– Moja Nina je lik sa mnogo slojeva – kaže naša sagovornica. – Bilo mi je važno da negde „uhvatim” njenu strogost i asketizam. Znam kako se u Rusiji odnose prema baletskim zvezdama i prema baletu – kao prema božanstvima. Nina ima i jedan gard koji je napravila oko sebe. Istovremeno, ona je žena velikog srca, saosećajna. I duhovita.  Ponekad mi se činilo kao da je Nina pisana za mene. To je bila opasnost. Zato nisam olako shvatila ovaj lik. Volim, inače, da igram epohu. Nostalgična sam prema prošlosti i pripadam onima koji misle da bi im bilo lepše da su se rodili u pretprošlom veku. Sećam se, kad bih to izgovorila moja majka bi me demantovala argumentom: „Da si se rodila kao bogata ne bi mogla da radiš, a kao sirotica morala bi da služiš”. Tako da je najbolje da sam tu gde jesam. I da radim najbolje što mogu i umem.

Čujemo da joj je najjači utisak sa snimanja apsolutna posvećenost glumačke ekipe.

– „Ringišpil” je kultni roman Jelene Bačić Alimpić koji je prodat u 220 hiljada primeraka, a pročitalo ga je četiri puta više ljudi. Imali smo ogromnu odgovornost. Serija je zaista poduhvat. Snimali smo po nezamislivoj vrućini u zimskim kostimima. Nosila sam bundu ili kaputu. Kada bih se tako pojavila na setu ekipa se smejala. Ali, Rusija i zima su neodvojive. Šalim se, naravno. Imali smo ogromnu odgovornost i prema Baletu. Velikim slovom kažem balet, jer je to tako zahtevna umetnost. Balet je jedan dril, krvavi rad, vežbanje. Tek kada se savlada tehnika, dolaze lepota i umetnost. Kao nadgradnja. Trudili smo se da damo svoj maksimum. Svako ko je pročitao knjigu imao je svoje viđenje. Sada, kada gledam seriju, ta čitalačka imaginacija treba da se sudari sa novim, našim viđenjem.

Takođe čujemo da joj je bilo drago što je Jelena Bačić Alimpić često bila na setu...

– Bila nam je pravi saveznik, velika podrška i radost; nikada kontrolor. Prvi put sarađujem sa Milošem Kodemom. Kodemo daje glumcu tako dobre indikacije, dobro ga vodi kroz ulogu. Baš dragocen umetnik na ovim prostorima.

Još veli da joj je Nina jedna od najdražih uloga.

Kako je u „Ringišpilu” utkana i priča o uspehu, pitamo našu sagovorenicu kako definiše uspeh:

– Uspeh nas miluje i gordi. Iz neuspeha učimo, postajemo bolji. Isto je i sa nagradama – bez razmišljanja veli. – Uzgred, dobijamo ih kada nam više ništa ne znače. Najbolje je uspeh definisao Kipling u pesmi „Ako” . Kao privid: „Ako možeš da se suočiš sa uspehom i neuspehom i da posmatraš te dve varalice kao da su potpuno iste…”.

Ako mislite na javno priznanje, na etabliranost, to nije uspeh. Za mene je uspeh mir, spokojstvo, pomirenost sa sobom i svetom oko sebe.

Vjera Mujović otkriva nam i sa kojom željom je ušla u svet glume…

Kaže, htela je da se vredno i ozbiljno igra.

– Gluma je jedno luksuzno zanimanje. Prepreke jesu nekada banalne i obeshrabrujuće, ali nijedno zanimanje nije lako. Moji roditelji su bili lekari, bavili su se teškim bolestima dece i spasavali njihove živote. Glumci se bave dušama, maštom i fantazijom. Kada bi bilo recepta za nas, svi bismo pravili odlične, blistave predstave i filmove.

Ovako, jesu to slatke muke, ali stvaralačke. Nije lako biti biran i izabran. To je najgora strana našeg posla. Zato glumac mora da radi, bori se i izbori za svaku ulogu.

U svetu glume je ušla jako radno, sa 16 godina. Prvu ulogu je dobila u dečjoj predstavi „Zli patuljci”, u režiji Timoti Džona Bajforda, u pozorištu „Boško Buha”, 1986. Od tada do danas igrala je na mnogim domaćim i stranim pozorišnim scenama i dobila više nagrada. Nije imala velika očekivanja, priča nam, ali je zato imala želju da radi. I sada mnogo radi. Nije znala da će toliko putovati, sama inicirati projekte, baviti se naučnim radom, prevođenjem. Da će njene predstave imati misiju kulture sećanja, ali i da će se mučiti oko nekih ideja…

– Želim da moje predstave „Mala crna haljina”, „Vodič kroz srpski mentalitet”, „Pupin – poslednji san” nastave svoj život, da ih vidi što više publike. Takođe, da festival muzejskog teatra „MUZETA”, čiji sam osnivač, dobije ozbiljnu podršku i da, kao takav, doprinese još lepšoj slici naše zemlje i Beograda. Festival je otvoren 4. novembra i trajaće do 8. novembra. Danas, u 19.00, biće izvedena predstava „Boje duše”, u režiji Lina De Venutoa, a u 20.30 „Krvava svadba”, u režiji Patija Domeneka i Horhea Lopeza, u Etnografskom muzeju.

Ovaj festival je prepoznat od strane ITI (UNESKO), pa bih volela da i ovde bude još više podržan. Da svi stranci koji dođu u Beograd ponesu najlepše slike o nama. Festival MUZETEA je bio preporuka za mene da postanem sekretar u IMF, koji je deo Uneskovog Međunarodnog pozorišnog instituta.

U septembru, Vjera Mujović je sa Marijom Bergam gostovala na festivalu „Impuls” u Kirgiziji, dobile su nagradu za predstavu „Dve žene i jedan rat”.

– Imam dva velika pozorišna i jedan televizijski posao koji me čekaju. I još, želela bih da provodim više zimskih dana gledajući u more – rekla je Vjera Mujović.