Две варалице – успех и неуспех
Глума је луксузно занимање. Препреке јесу некада баналне и обесхрабрујуће, али ниједно занимање није лако. Када би било рецепта, сви бисмо правили блиставе представе и филмове, каже глумица Вјера Мујовић
Глумицу Народног позоришта у Београду, Вјеру Мујовић ових дана гледамо у лику Нине, кореографкиње чувеног Бољшог театра, у серији „Рингишпил”, у режији Милоша Кодема на каналу Суперстар ТВ. Серија је снимљена према истоименом роману новосадске ауторке и некадашње ТВ водитељке Јелене Бачић Алимпић, који је брзо освојио публику и награде.
Последња осма епизода биће на програму у суботу (9. новембaр), у 21.45.
То је прича о љубави, уметности и судбини једне балерине са скромног војвођанског салаша која је доживела највеће успехе у Бољшом театру. А за то заслуге има и кореографкиња Нина...
– Моја Нина је лик са много слојева – каже наша саговорница. – Било ми је важно да негде „ухватим” њену строгост и аскетизам. Знам како се у Русији односе према балетским звездама и према балету – као према божанствима. Нина има и један гард који је направила око себе. Истовремено, она је жена великог срца, саосећајна. И духовита. Понекад ми се чинило као да је Нина писана за мене. То је била опасност. Зато нисам олако схватила овај лик. Волим, иначе, да играм епоху. Носталгична сам према прошлости и припадам онима који мисле да би им било лепше да су се родили у претпрошлом веку. Сећам се, кад бих то изговорила моја мајка би ме демантовала аргументом: „Да си се родила као богата не би могла да радиш, а као сиротица морала би да служиш”. Тако да је најбоље да сам ту где јесам. И да радим најбоље што могу и умем.
Чујемо да јој је најјачи утисак са снимања апсолутна посвећеност глумачке екипе.
– „Рингишпил” је култни роман Јелене Бачић Алимпић који је продат у 220 хиљада примерака, а прочитало га је четири пута више људи. Имали смо огромну одговорност. Серија је заиста подухват. Снимали смо по незамисливој врућини у зимским костимима. Носила сам бунду или капуту. Када бих се тако појавила на сету екипа се смејала. Али, Русија и зима су неодвојиве. Шалим се, наравно. Имали смо огромну одговорност и према Балету. Великим словом кажем балет, јер је то тако захтевна уметност. Балет је један дрил, крвави рад, вежбање. Тек када се савлада техника, долазе лепота и уметност. Као надградња. Трудили смо се да дамо свој максимум. Свако ко је прочитао књигу имао је своје виђење. Сада, када гледам серију, та читалачка имагинација треба да се судари са новим, нашим виђењем.
Такође чујемо да јој је било драго што је Јелена Бачић Алимпић често била на сету...
– Била нам је прави савезник, велика подршка и радост; никада контролор. Први пут сарађујем са Милошем Кодемом. Кодемо даје глумцу тако добре индикације, добро га води кроз улогу. Баш драгоцен уметник на овим просторима.
Још вели да јој је Нина једна од најдражих улога.
Како је у „Рингишпилу” уткана и прича о успеху, питамо нашу саговореницу како дефинише успех:
– Успех нас милује и горди. Из неуспеха учимо, постајемо бољи. Исто је и са наградама – без размишљања вели. – Узгред, добијамо их када нам више ништа не значе. Најбоље је успех дефинисао Киплинг у песми „Ако” . Као привид: „Ако можеш да се суочиш са успехом и неуспехом и да посматраш те две варалице као да су потпуно исте…”.
Ако мислите на јавно признање, на етаблираност, то није успех. За мене је успех мир, спокојство, помиреност са собом и светом око себе.
Вјера Мујовић открива нам и са којом жељом је ушла у свет глуме…
Каже, хтела је да се вредно и озбиљно игра.
– Глума је једно луксузно занимање. Препреке јесу некада баналне и обесхрабрујуће, али ниједно занимање није лако. Моји родитељи су били лекари, бавили су се тешким болестима деце и спасавали њихове животе. Глумци се баве душама, маштом и фантазијом. Када би било рецепта за нас, сви бисмо правили одличне, блиставе представе и филмове.
Овако, јесу то слатке муке, али стваралачке. Није лако бити биран и изабран. То је најгора страна нашег посла. Зато глумац мора да ради, бори се и избори за сваку улогу.
У свету глуме је ушла јако радно, са 16 година. Прву улогу је добила у дечјој представи „Зли патуљци”, у режији Тимоти Џона Бајфорда, у позоришту „Бошко Буха”, 1986. Од тада до данас играла је на многим домаћим и страним позоришним сценама и добила више награда. Није имала велика очекивања, прича нам, али је зато имала жељу да ради. И сада много ради. Није знала да ће толико путовати, сама иницирати пројекте, бавити се научним радом, превођењем. Да ће њене представе имати мисију културе сећања, али и да ће се мучити око неких идеја…
– Желим да моје представе „Мала црна хаљина”, „Водич кроз српски менталитет”, „Пупин – последњи сан” наставе свој живот, да их види што више публике. Такође, да фестивал музејског театра „МУЗЕТА”, чији сам оснивач, добије озбиљну подршку и да, као такав, допринесе још лепшој слици наше земље и Београда. Фестивал је отворен 4. новембра и трајаће до 8. новембра. Данас, у 19.00, биће изведена представа „Боје душе”, у режији Лина Де Венутоа, а у 20.30 „Крвава свадба”, у режији Патија Доменека и Хорхеа Лопеза, у Етнографском музеју.
Овај фестивал је препознат од стране ИТИ (УНЕСКО), па бих волела да и овде буде још више подржан. Да сви странци који дођу у Београд понесу најлепше слике о нама. Фестивал МУЗЕТЕА је био препорука за мене да постанем секретар у ИМФ, који је део Унесковог Међународног позоришног института.
У септембру, Вјера Мујовић је са Маријом Бергам гостовала на фестивалу „Импулс” у Киргизији, добиле су награду за представу „Две жене и један рат”.
– Имам два велика позоришна и један телевизијски посао који ме чекају. И још, желела бих да проводим више зимских дана гледајући у море – рекла је Вјера Мујовић.
