Prostori isceljenja

Gost 60. Oktobarskog salona (selekcija kustosa Dobrile Denegri i Lorenca Balbija), arhitekta Alfredo Har iz Čilea, koji živi u Njujorku, održao je prošlog četvrtka predavanje „Stvari se raspadaju” u Dvorani kulturnog centra Beograda i ostavio publiku bez reči. Pokazao nam je svoje radove, projekte velikim delom politički motivisane i promišljene. Kroz svoj opus Har problematizuje pitanje asimetrije moći Zapada i globalnog Juga, bavi se statusom ugroženih i obespravljenih. Biografija ovog umetnika je impresivna: izlagao je četiri puta na Bijenalu u Veneciji, u Sao Paulu, Kaselu... Realizovao je više od 75 javnih intervencija širom sveta, o njegovom radu objavljeno je više od 80 monografija, a njegova dela nalaze se u najpoznatijim muzejima sveta kao što su MOMA i Gugenhajm u Njujorku, Tejt galerija u Londonu, Muzej Pompidu u Parizu, Makro u Rimu, kao i u brojnim muzejima i privatnim kolekcijama u Americi i Aziji.

Na početku vašeg predavanja rekli ste da kada razmišljate o umetnosti, zapravo razmišljate o kontekstu društva, sredine u kojoj umetničko delo treba da nastane. Kakav je proces tog istraživanja?

Metodologiju istraživanja naučio sam u arhitekturi. Kada arhitektu pozovu da uradi projekat, on mora da analizira sredinu, program, da analizira upotrebu onoga što će stvoriti. Morate analizirati sve uslove. Morate znati odakle dolazi sunce, morate znati odakle duva vetar. Šta je preko puta, šta je pored. Dakle, morate razumeti kontekst pre nego što počnete da delujete.

Zvuči logično...

Naravno. Ali ta logika nije deo sveta umetnosti. Kada sam to otkrio, shvatio sam da bi bilo apsurdno da uradim nešto samo zato što je to moja mašta i pomislio sam da bi bilo zanimljivo da prilagodim metodologiju arhitekata svetu umetnosti. Kada me pozovu u neko mesto, najpre pogledam fizički prostor, ali važnije je analizirati ono što zovemo kulturni prostor, analizirati politički prostor, stanje u kojem je taj prostor rođen i u kom postoji. Ko je publika koja će dolaziti u taj prostor. S kim razgovaram? Da li je kontekst grad ili država? Šta je kontekst? I tako postavljam mnogo pitanja, provodim puno vremena u zajednici, s ključnim članovima institucija, da shvatim gde sam. I morao bih da analiziram konkretan projekat da bih vam objasnio šta sam uradio da bih razumeo kontekst.

Uzimajući u obzir da sve zavisi od projekta do projekta, da li ipak možete da kažete koje vam je istraživanje bilo najteže i najdugotrajnije?

Najteži je definitivno bio projekat koji sam radio u Ruandi 1994. godine. Proveo sam tri nedelje na kraju genocida, tako da sam bio svedok najgroznijih stvari koje sam video u životu. Sakupio sam više od 3.000 slika, intervjua, užasnih iskustava, vratio sam se kući i bio sam skrhan.

Trebalo mi je šest meseci da se psihički i fizički oporavim. Bio je to najteži kontekst koji sam ikada doživeo. Pitao sam se šta sad. Šta da radim sa svim ovim fotografijama koje se nisu mnogo razlikovale od onih koje sam video u novinama? Genocid jeste osuđivan, ali ne na efektan način. Pomislio sam da nema smisla ponovo prikazivati slike, već sam na osnovu njih počeo da osmišljavam ideje za poseban projekat. Tokom šest godina napravio sam 25 različitih projekata. I svaki je bio neka vrsta eseja u predstavljanju tog genocida. To znači da sam isprobavao stvari, nisam znao da li će uspeti. Odabrao sam 550 fotografija sa prizorima genocida. Ali nisam ih direktno pokazao, već sam ih stavio u crne kutije za arhiviranje fotografija. Odštampao sam tekstove koji opisuju te slike u kutijama napravljenim od kartona i tkanine. Poređao sam ih tako da od njih napravim spomenike. Oni su bili osvetljeni sa vrlo malo svetla. Ljudi su ulazili i čitali opise genocida. Ostavio sam posetiocima da zamisle prizore na tim fotografijama. Bio je to kao neki prostor isceljenja. Jer reakcija na genocid je u stvarnosti bila slaba, kao da niko ništa nije video. Zato sam ih sada pozvao da ne otvaraju kutije, nego da zamisle slike u svojim glavama. Možda će tada bolje videti. Bila je to obrnuta strategija. Da vidim da li bi neko mogao da zamisli da se dogodilo ovako nešto stravično.

Sličnu ideju s kutijama osmislili ste i kada se trogodišnji dečak Ajlan Kurdi utopio blizu obale Lezbosa nakon što se prevrnuo čamac s migrantima 2015. godine. Fotografiju tela mrtvog dečaka, koja je obišla svet i koja je objavljena na oko 5.000 naslovnih strana, vi ste modifikovali, tačnije ostavili ste samo sliku dela obale na kojoj je maleno telo nađeno. Štampali ste tu fotografiju opet na male kutije koje ste poklanjali posetiocma Art Bazela. Šta je bio cilj ovog projekta?

Akcija je trajala sedam dana i podelili smo 15.000 kutija na čijem je dnu bila ispisana adresa sajta organizacije MOAS, koja se bavila pomaganjem migranata. Ideja je bila da ljudi otvore taj sajt i pomognu svojim donacijama. Projekat je postigao cilj i podigao svest o patnjama migranata. Svet umetnosti je mali svet. Neki kažu da je kao balon. Zato radim mnogo projekata koji su javni, van „balona”, van galerije ili muzeja, koji su na ulici, jer želim da doprem do šire publike.

Da li je, po vašem mišljenju, slučaj Ajlana Kurdija bar nakratko promenio svet?

Mislim da je ta slika zaista promenila sliku o migrantima. Pratio sam to dugi niz godina i bio šokiran ravnodušnošću sveta. Totalna varvarska ravnodušnost. I posle ove fotografije bio sam impresioniran kako je ona okupirala maštu medija, a zatim i javnosti. Siguran sam da je ovaj događaj stvorio novu svest i da je ta slika bila kao neka ulazna tačka za ponovno gledanje i povezivanje s drugim slikama koje su ljudi videli.

Prvi projekat koji ste nam predstavili na predavanju bio je Memorijal učenicima poginulim u jednoj školi u Fukušimi tokom cunamija. Ovaj memorijal bazira se na japanskoj reči „Umanshimenkana” preuzetoj iz jedne poeme, a koja znači „Donećemo novi život” (We Shall Bring Forth New Life). Kako je tekao proces nastanka ovog memorijala?

Posle zemljotresa i cunamija u Japanu otkrio sam ovu školu gde je poginulo 15 đaka. Oni su imali između 12 i 14 godina. Vest da stiže cunami nije stigla do profesora na vreme. Jako me je dirnula ova priča i ovo mesto. I kada sam video da su na tom mestu ostale table, pomislio sam koliko su vremena provela ova deca gledajući u table, slušajući predavanja, koliko su te table za njih bile važne.

Izračunao sam otprilike da su proveli 15.000 sati gledajući ih. Tabla ne sadrži samo njihov pogled, njihove oči, već sadrži i snove te dece. Tada sam došao na ideju da napravim poetičan rad.

U velikom, mračnom prostoru na zidovima su visile table. One su bile prazne i posetioci su prolazili pored njih, ali mi smo prizivali njihovu maštu: da zamisle šta su ta deca pisala na tabli, šta su pisali nastavnici. Tako su mogli da razmišljaju o njima. Na svakoj tabli smo projektovali reč „Umanshimenkana” u isto vreme. Tako da se na praznoj tabli svaka tri minuta pojavljuje reč koja daje nadu.

Prolazimo kroz užas, ali ne treba da ostanemo s tim užasom. Moramo da razmišljamo o budućnosti i da stvaramo novi život. To je naša sudbina.

I u ovom i u drugim projektima dosta koristite reči i svetlo. Primer je i projekat osvetljavanja kupole gradske skupštine u Montrealu u cilju osvešćivanja stanovnika ovog grada da imaju 15.000 beskućnika! Koja je funkcija svetla u vašim projektima?

Pošto nikada nisam studirao umetnost, ne zanima me tradicionalni umetnički medij poput slikarstva, platna, skulpture. Koristim materijale arhitekata, a svetlost je jedan od najvažnijih elemenata koje arhitekti koriste. I to je za mene još jedno sredstvo izražavanja, a svetlo se može koristiti na izrazito tehnički, ali i na vrlo duhovan način.

Jedan od zanimljivijih projekata, a koji nije bio direktno politički već najpre kulturološki motivisan, jeste „izgradnja” papirnog muzeja u švedskom gradu Skoghal i njegovo spaljivanje nakon 24 sata. Čime je bila motivisana cela ova akcija?

U Skoghalu je pre 30 godina nikla fabrika papira. Stanovnici ovog grada su zaposleni u toj fabrici, imaju kuće, crkvu, školu, prodavnice... Ali nemaju nijedan objekat kulture. Bio sam zapanjen da nemaju nikakav prostor za kulturu pa sam odlučio da im napravim muzej od drveta i papira – dakle, od sirovina koje su sami proizvodili. Na otvaranju je bilo mnogo ljudi, bilo je radova 15 umetnika, sto predviđen da deca prave origami, ali svi smo znali da će taj muzej biti spaljen posle 24 sata. U početku je većina ljudi pomislila da je to čudan projekat, ali kada je muzej spaljen, posle početnih reakcija čuđenja i doživljaja spektakla, ljudi su počeli da razmišljaju drugačije i da razumeju da želim da ih podstaknem da razmisle da li zaista žele muzej, ali pravi. Posle sedam godina sam pozvan na isto mesto da uradim projekat za stvarni muzej. Jer oni su živeli 30 godina bez muzeja i to im je bilo normalno. Morao sam da pokrenem njihovu maštu kako bi shvatili da tih 30 godina nije bilo normalno. Eto, u tome je moć umetnosti.

Živimo u vremenu narastajućeg fašizma, ratovi su svuda unaokolo, vi ste na neki način ukazali na hipokriziju EU, koja je i nosilac Nobelove nagrade. Približavaju se američki izbori... Kako vi vidite situaciju između dva kandidata?

Amerikanci su u veoma teškoj situaciji. Svet ne može da razume kako je moguće da ova bogata zemlja s više od 300 miliona stanovnika odlučuje između dva kandidata. To je kao između čekića i nakovnja. Nalazite se između dve stvari i nemate izbora. S jedne strane, oni koji se protive genocidu u Palestini žele da kazne vladu Kamale Haris zbog 50.000 mrtvih i 70.000 tona bombi koje je Izrael upotrebio da ubije nevine ljude, žene, decu.

Ali istovremeno su svesni da će u protivnom pobediti Tramp, koji je još ekstremniji od Kamale Haris. Ljudi su zbunjeni, ne znaju šta da rade. Nema više slobode govora. Ne možete u Americi reći „slobodna Palestina” ili nešto slično. Ovaj talas fašizma zahvata svet. Svaka država ima male ili velike stranke koje predlažu vrlo desničarske ideje, neonacističke ili fašističke ideje. To je zamah istorije. Istorija je uvek išla gore-dole. Sada prolazimo kroz veoma opasan trenutak kada populističke, ekstremne, desničarske ideje ostavljaju trag. I to je svetski fenomen.

Šta nagoni ljude da glasaju za takve stranke?

To je zbog propagande. Takođe, ima puno lažnih vesti i manipulacija. Vlade prave greške i ne traže pravdu ili jednakost. Oni samo daju prioritet bogatima.

I tako ljudi posle nekog vremena osete potrebu da se pobune, da naprave revoluciju. Neverovatna je nejednakost u svetu i mase počinju da se bude. Tako da je ovo zaista veoma težak i mračan trenutak.

Koji je vaš najnoviji projekat?

Dizajniram mali muzej na jugu Čilea. Mali muzej savremene umetnosti i u njemu će biti jedna izložba godišnje i biće jedno umetničko delo. Ljudi će biti pozvani da dođu samo da pogledaju jedno umetničko delo.

Zašto je to tako?

Zato što je analizirano da je u muzejima i galerijama prosečno vreme koje gledalac provede ispred dela samo tri sekunde, ne više. Dakle, mi umetnici provodimo živote radeći na projektu. Instaliramo ga u muzeju i ljudi uđu i samo prođu. Oduvek sam toga bio svestan i mislim da moramo da promenimo način rada. Kada posetilac uđe u muzej i vidi 250 dela, pod stresom je jer oseća da mora sve da vidi. Ovde sam hteo da promenim logiku i pomislio sam, u redu, uzećete mali čamac. Čamac će se voziti duž reke 15 minuta. Opustićete se u tom čamcu. Videćete pejzaž, otići ćete nasred reke, a mi za vas gradimo plutajući muzej. Ući ćete unutra i tamo je jedno umetničko delo. I tako ćete ovo gledati pet, 10, 15 minuta. Imaćete to iskustvo. A onda ćete imati još jedan čamac koji se vraća u grad još 15 minuta, gde ćete razmišljati o onome što ste videli. Zato pokušavam da ponudim drugačije vrsta doživljaja gledaocu. To je eksperiment, ne znam da li će uspeti.

Vaš sin Nikolas Har je poznati muzičar. Ko je od vas dvojice popularniji?

Nikolas je izuzetno poznat, a ja sam najponosniji otac na svetu. I uvek pričam ovu anegdotu da je do pre nekoliko godina Nikolas bio moj sin i odjednom sam shvatio da sam postao otac Nikolasa Hara. Postao je popularniji. Mlađe generacije, nažalost, nisu toliko zainteresovane za vizuelne umetnosti kao što su zainteresovane za muziku.

Nikolas novu pesmu postavi na internet i dan kasnije – tri miliona ljudi je preuzelo pesmu. To je neverovatna publika.

A ja sam radio tri godine na projektu, pokazao to u muzeju, izložba traje oko dva meseca i možda će hiljadu ljudi videti to delo. Tako da ne možete porediti muzičku publiku s publikom za savremenu umetnost.