(U)krštene reči

Da li vas je nekad, sem kardiologa, interniste, urologa, dentiste, oftalmologa, pregledao – anatom? Mene nije. Niti ijednog od mojih prijatelja. A ipak, to je najčešća „vrsta lekara” prirasla srcu našim enigmatičarima. Ako vas je, kao dete, učitelj izbacio sa časa jer ste se kikotali pa tako ometali nastavu, pogrešio je jer, prema istim tim sastavljačima ukrštenih reči, kikot znači „tihi smeh”, gotovo nečujan.

Da li mi rešavamo ukrštene ili krštene reči? 

Znam, reći ćete da sam postao cepidlaka, da su ukrštenice razbibriga u časovima dokolice, a ne samo još jedan primer nasilja nad jezikom od strane upravo onih koji bi trebalo da budu jezički poznavaoci, makar šegrti, ako već nisu majstori. Ako nas ne uče dobrom, barem ne bi trebalo da nas uče nakaradnom, netačnom, izmišljenom, a opet nemaštovitom jeziku. Nekad se kao dokaz istinitosti govorilo – piše u novinama!

U čuvenoj priči „Doćera” bolivijskog pisca Edmunda Pasa Soldana protagonista je jedan takav ponosan majstor reči koji svakodnevno sastavlja ukrštenice za dnevni list svoga grada. Toliko se u tome usavršio, toliko je potrošio lično i rečničko znanje, silne tomove leksikona i enciklopedija iz kojih je crpeo svoju inspiraciju da je počeo da izmišlja nov jezik, a preko njega i nov svet – samo za sebe – koji taj jezik odražava.

Naši enigmati, čini mi se, rade isto, ali s drugim rezultatom: njihove nakaradne tvorevine verno odražavaju današnji svet potpune nebrige o jeziku za koji je – o, žalosti! – danas jedino važno da li se piše latinicom ili ćirilicom! U vreme kad sve više (preostalih) čitalaca tvrdi da su u masovnim medijima ukinuta mesta lektora i korektora, kome bi palo na pamet da kontroliše šta to lupetaju samozvani enigmati koji svoja sočinjenija najčešće potpisuju kitnjastim pseudonimima – Persej, Kronos, Triton, Hektor – što bi valjda trebalo da nagovesti njihovo klasično obrazovanje! 

Svojevremeno smo naučili da je „prevlaka na Malaki” – Kra; japanska mera za dužinu – ri; a da se gudalo takođe zove – ke, kao i bilijarski štap. Da nije ukrštenih reči, ovi pojmovi ostali bi tajna za široke narodne mase. Ne bi nam, doduše, život bio vidno siromašniji bez njih, ali te reči barem zaista postoje. Zapamtili smo ih zbog lenjosti ili nemaštovitosti negdašnjih enigmata koji ih večito ponavljaju, kao da su svi ponikli u resavskoj prepisivačkoj školi. Današnje ukrštene reči pripadaju svetu nenaučne fantastike, a maštovitost njihovih autora sve češće prevazilazi prosečni čitalački um. 

Neki enigmati izmišljaju reči koje bi, gramatički gledano, bile lingvistički moguće, ali – ne postoje: recimo „titanizam”, koji je za sastavljača „osobina titana”; ili sinonim „nekriv” za nevinog, za „onog koji nema krivice”; kako se tek dosetiti da bi sinonim za „slatkoću” mogla biti frankenštajnska reč – oslast, a za „tmurno” – tmor!? Pravi smor! 

Vrsta šarana

Reklo bi se da je danas mnogo lakše ukrštati reči kad je svačiji pametni telefon Enciklopedija „Britanika”: na dva klika je odgovor na svako pitanje. Neznanje može lako da se zabašuri zavirivanjem u „Vikipediju”, ali čak ni to ne čine sastavljači koji laka srca proglašavaju peruanski grad Ikitos brazilskim, Asirce narodom u Rusiji, sims zidom ispod strehe, a novelu kratkom pripovetkom (meni najdraža greška). Ako ste relativno obrazovana osoba, nema šanse da se dosetite ovih rešenja.

Čak i ako je vaš rečnik skroman, a znanje neveliko, to ne znači da vam ne radi mozak: on će vam zacelo štetiti ako biste da pogodite šta se krije kao odgovor koji treba upisati na pitanje „nerazumno protivljenje”: – demagogija (verovali ili ne!). Ili: ko je lukavi grčki filozof – sofista! O zdravom razumu, a ne o znanju kad je reč, na primer, treba zamisliti vrh kugle, koji je za naše enigmate ne samo moguć već ima i ime – kalota.

Odavno smo navikli na uobičajene greške koje nam u poređenju s pomenutima deluju benigno: šasija nije sinonim za karoseriju, kao što pot nije osnovni ulog u pokeru (to je čip, a pot je ukupna suma koju u jednoj partiji ulažu svi pokeraši pre no što pokažu karte), niti je šrapnel vrsta artiljerijskog zrna, a melodija – arija. Ali ajde! Nek im bude! 

Razbijam glavu da odgovorim na pitanje: vrsta šarana. Otac me je kao klinca često vodio na pecanje, pa mi pada na pamet „ćortan”, kako su pecaroši nazivali male šarane na granici dozvoljene lovostajne mere od 25 santimetara. Ali nije, treba popuniti mnogo više slovnih mesta. Rešim okolna pitanja, pa mi ispadne tačan odgovor: rečni šaran! Kao da postoji neki drugi. Očekujem da će sledeće pitanje biti koja reka teče ispod Savskog mosta, ali umesto toga pročitam: kako se drukčije kaže tik-tak? Ako niste znali, odgovor je – tika-taka. Ovako mentalno pripremljen već se bolje snalazim i od prve provaljujem da je sastojak nafte oktan, da su skorojevići snobovi, a ubojiti deo mine – geler. 

Da ne grešim dušu, ima još enigmata koji zavire u enciklopediju, što se naročito vidi po lakoći kojom ukrštaju neiscrpni niz imena poznatih i anonimnih (turbo) folk pevaljki iz sopstvene erudicije, s imenima umetnika i naučnika koji su stubovi svetske baštine, iz enciklopedija: nezgodno je samo kad ne znaju kako da ove potonje pročitaju pa tako francuski slikar u ukrštenici ispade Ingres umesto Engr. Da, baš on, čuveni Žan Ogist Dominik Engr.

Minimalna odgovornost

Imam i priličan problem s jezičkim registrom naših ukrštenica: akanje, rkanje, taslačenje – kojem registru pripadaju te reči? Nemam utisak da bih bilo koju od njih mogao da upotrebim čak ni u običnom razgovoru bez izlaganja opasnosti da me sagovornik pogleda popreko. Verovatno nikada nećemo otići na Malaku da vidimo na šta liči ta njena prevlaka Kra, ali da li je zaista potrebno da damo obol nostalgiji sastavljača koji nam zadaje nemoguću misiju da odgonetnemo neke izraze – delove poljoprivrednih alatki, ime korova iza njegove kuće, prvi deo trećeg otkosa četvrtog stoga pšenice sa njive njegovog ujaka itd., itd. – koji se koriste samo u radijusu od dvadesetak kilometara oko njegove pradedovske kuće i koji su možda jedino zabeleženi u specijalizovanim etnografskim rečnicima.

Perseji, Tritoni, Kronosi, Hektori ne bi dobro prošli na atinskoj agori, verovatno ni u megaronu svojih komšija. Mogli bi oni i bolje – kad bi im neko pomogao. Kad bi neko bio zainteresovan za kvalitet njihovih proizvoda, za minimalnu odgovornost prema šačici čitaoca koja je preostala novinama posle pohare blogera, tiktokera, influensera koji su im preoteli publiku. Kad bi postojala merila, sistem vrednosti i elementarna briga za očuvanje našeg lepog jezika čija sudbina ne zavisi od toga da li se piše ćirilicom ili latinicom, već s mozgom ili bez njega.