(У)крштене речи
У време кад све више (преосталих) читалаца тврди да су у масовним медијима укинута места лектора и коректора, коме би пало на памет да контролише шта то лупетају самозвани енигмати који своја сочињенија најчешће потписују китњастим псеудонимима – Персеј, Кронос, Тритон, Хектор
Да ли вас је некад, сем кардиолога, интернисте, уролога, дентисте, офталмолога, прегледао – анатом? Мене није. Нити иједног од мојих пријатеља. А ипак, то је најчешћа „врста лекара” прирасла срцу нашим енигматичарима. Ако вас је, као дете, учитељ избацио са часа јер сте се кикотали па тако ометали наставу, погрешио је јер, према истим тим састављачима укрштених речи, кикот значи „тихи смех”, готово нечујан.
Да ли ми решавамо укрштене или крштене речи?
Знам, рећи ћете да сам постао цепидлака, да су укрштенице разбибрига у часовима доколице, а не само још један пример насиља над језиком од стране управо оних који би требало да буду језички познаваоци, макар шегрти, ако већ нису мајстори. Ако нас не уче добром, барем не би требало да нас уче накарадном, нетачном, измишљеном, а опет немаштовитом језику. Некад се као доказ истинитости говорило – пише у новинама!
У чувеној причи „Доћера” боливијског писца Едмунда Паса Солдана протагониста је један такав поносан мајстор речи који свакодневно саставља укрштенице за дневни лист свога града. Толико се у томе усавршио, толико је потрошио лично и речничко знање, силне томове лексикона и енциклопедија из којих је црпео своју инспирацију да је почео да измишља нов језик, а преко њега и нов свет – само за себе – који тај језик одражава.
Наши енигмати, чини ми се, раде исто, али с другим резултатом: њихове накарадне творевине верно одражавају данашњи свет потпуне небриге о језику за који је – о, жалости! – данас једино важно да ли се пише латиницом или ћирилицом! У време кад све више (преосталих) читалаца тврди да су у масовним медијима укинута места лектора и коректора, коме би пало на памет да контролише шта то лупетају самозвани енигмати који своја сочињенија најчешће потписују китњастим псеудонимима – Персеј, Кронос, Тритон, Хектор – што би ваљда требало да наговести њихово класично образовање!
Својевремено смо научили да је „превлака на Малаки” – Кра; јапанска мера за дужину – ри; а да се гудало такође зове – ке, као и билијарски штап. Да није укрштених речи, ови појмови остали би тајна за широке народне масе. Не би нам, додуше, живот био видно сиромашнији без њих, али те речи барем заиста постоје. Запамтили смо их због лењости или немаштовитости негдашњих енигмата који их вечито понављају, као да су сви поникли у ресавској преписивачкој школи. Данашње укрштене речи припадају свету ненаучне фантастике, а маштовитост њихових аутора све чешће превазилази просечни читалачки ум.
Неки енигмати измишљају речи које би, граматички гледано, биле лингвистички могуће, али – не постоје: рецимо „титанизам”, који је за састављача „особина титана”; или синоним „некрив” за невиног, за „оног који нема кривице”; како се тек досетити да би синоним за „слаткоћу” могла бити франкенштајнска реч – осласт, а за „тмурно” – тмор!? Прави смор!
Врста шарана
Рекло би се да је данас много лакше укрштати речи кад је свачији паметни телефон Енциклопедија „Британика”: на два клика је одговор на свако питање. Незнање може лако да се забашури завиривањем у „Википедију”, али чак ни то не чине састављачи који лака срца проглашавају перуански град Икитос бразилским, Асирце народом у Русији, симс зидом испод стрехе, а новелу кратком приповетком (мени најдража грешка). Ако сте релативно образована особа, нема шансе да се досетите ових решења.
Чак и ако је ваш речник скроман, а знање невелико, то не значи да вам не ради мозак: он ће вам зацело штетити ако бисте да погодите шта се крије као одговор који треба уписати на питање „неразумно противљење”: – демагогија (веровали или не!). Или: ко је лукави грчки филозоф – софиста! О здравом разуму, а не о знању кад је реч, на пример, треба замислити врх кугле, који је за наше енигмате не само могућ већ има и име – калота.
Одавно смо навикли на уобичајене грешке које нам у поређењу с поменутима делују бенигно: шасија није синоним за каросерију, као што пот није основни улог у покеру (то је чип, а пот је укупна сума коју у једној партији улажу сви покераши пре но што покажу карте), нити је шрапнел врста артиљеријског зрна, а мелодија – арија. Али ајде! Нек им буде!
Разбијам главу да одговорим на питање: врста шарана. Отац ме је као клинца често водио на пецање, па ми пада на памет „ћортан”, како су пецароши називали мале шаране на граници дозвољене ловостајне мере од 25 сантиметара. Али није, треба попунити много више словних места. Решим околна питања, па ми испадне тачан одговор: речни шаран! Као да постоји неки други. Очекујем да ће следеће питање бити која река тече испод Савског моста, али уместо тога прочитам: како се друкчије каже тик-так? Ако нисте знали, одговор је – тика-така. Овако ментално припремљен већ се боље сналазим и од прве проваљујем да је састојак нафте октан, да су скоројевићи снобови, а убојити део мине – гелер.
Да не грешим душу, има још енигмата који завире у енциклопедију, што се нарочито види по лакоћи којом укрштају неисцрпни низ имена познатих и анонимних (турбо) фолк певаљки из сопствене ерудиције, с именима уметника и научника који су стубови светске баштине, из енциклопедија: незгодно је само кад не знају како да ове потоње прочитају па тако француски сликар у укрштеници испаде Ингрес уместо Енгр. Да, баш он, чувени Жан Огист Доминик Енгр.
Минимална одговорност
Имам и приличан проблем с језичким регистром наших укрштеница: акање, ркање, таслачење – којем регистру припадају те речи? Немам утисак да бих било коју од њих могао да употребим чак ни у обичном разговору без излагања опасности да ме саговорник погледа попреко. Вероватно никада нећемо отићи на Малаку да видимо на шта личи та њена превлака Кра, али да ли је заиста потребно да дамо обол носталгији састављача који нам задаје немогућу мисију да одгонетнемо неке изразе – делове пољопривредних алатки, име корова иза његове куће, први део трећег откоса четвртог стога пшенице са њиве његовог ујака итд., итд. – који се користе само у радијусу од двадесетак километара око његове прадедовске куће и који су можда једино забележени у специјализованим етнографским речницима.
Персеји, Тритони, Кроноси, Хектори не би добро прошли на атинској агори, вероватно ни у мегарону својих комшија. Могли би они и боље – кад би им неко помогао. Кад би неко био заинтересован за квалитет њихових производа, за минималну одговорност према шачици читаоца која је преостала новинама после похаре блогера, тиктокера, инфлуенсера који су им преотели публику. Кад би постојала мерила, систем вредности и елементарна брига за очување нашег лепог језика чија судбина не зависи од тога да ли се пише ћирилицом или латиницом, већ с мозгом или без њега.
