Svetlost u svetu
„Ko ide za mnom, neće hoditi u tami, nego će imati svetlost života”, poručivao je Hristos svojim učenicima
Život u svetlosti nastaje i opstaje; u mraku vene i nestaje. U svetlosti dana čovek stvara; u tmini noći lupež priliku vrza.
Zna se još od antičkog vremena da je svetlost simvol oštroumnosti, dobrote i dobrih dela. I danas se za takvog čoveka kaže da je – čovek svetlosti.
Hristos učenicima svojim kazuje: „Vi ste svetlost svetu”.
To je konstatacija i pohvala, jer su učenici Njegovi, oni koji slede put Njegov. On je izvor svetlosti, pa otkriva i upućuje: „Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom, neće hoditi u tami, nego će imati svetlost života.”
Poziv svim ljudima
Biti „svetlost svetu” je i obaveza, poziv, preko apostola, upućen svim ljudima. Još u to vreme Hristov učenik Jovan zapisuje da ovaj „svet sav u zlu leži”. A od čoveka se očekuje da bude – svetlost svetu.
Ljudi svetlosti održavaju svet. Bez takvih ljudi svet bi se ugasio.
Čovek se prosvetljuje znanjem, dobrim delima i vrlinskim životom.
Za sticanje znanja, za obrazovanje, u srpskom jeziku, koristi se reč „prosveta” ili „prosvetiteljstvo”. Sama etimologija tih reči kazuje da se znanjem prosvetljuje, da je znanje za čoveka – svetlost. Zato još Aristotel reče da znanje sreću rađa.
Znanje vredi tek kad se koristi za kakvo dobro delo. A neupotrebljeno znanje ne samo da ne koristi, nego šteti; svako znanje plod je nečijeg dela. Ne koristiti znanje isto je što i bacati bisere pred svinje.
Radom, činjenjem dobrih dela, čovek sebe izgrađuje i ugrađuje u poredak celine. Koristan rad čoveku radost donosi. I tu etimologija našeg jezika ukazuje da je rad temelj radosti. Po svome delu čovek se pokazuje.
Upućujući svoje učenike da budu svetlost svetu, Hristos poučava: „Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima.”
To ne znači da čine tako da bi se oni pred ljudima pokazali, već da budu blagodarni za blagodat, za priliku da u svetlosti Njegovoj čine tako da delo njihovo bude vidljivo pred ljudima.
S takvom posvećenošću i s takvim trudom, čovek zadobija vrline, u njima uzrasta i prosvetljuje svoju ličnost.
Prosvetljujući se, čovek izgoni tamu iz duše svoje, sve ono što ga čini sklonim padu; on se preobražava, koristi svaku priliku da duhovno ojača, da bi duhovno uzrastao. Upravo s tako samozadatim ciljem molio se naš savremenik Sveti Pajsije Svetogorac. A sigurno i drugi koji su zadobili oreol svetosti.
Prosvetljen čovek je kao sveća u mraku. A samo jedna sveća može da osvetli put izlaska iz mraka mnoštvu ljudi.
Zadobijeno i održano prosvetljenje čoveka večno prati. U manastiru Hilandaru na Svetoj Gori monasi se ispraćaju iz ovog sveta skromno, kao što su i živeli, bez kovčega, umotani samo u crnu kaluđersku rasu, pokrivenog lica. Jedino se iznad glave postavi mermerna ploča, da se, usled sleganja zemlje, ne bi oštetila lobanja. Nakon najmanje tri godine provedene u zemlji, mladi monasi otkopaju grob i vade skelet; kosti se okade tamjanom, odvoje od odeće i operu belim vinom. Lobanja se uzima i postavlja na policu jedne od pet niša, izgrađenih uz podužne zidove, kripte grobljanske crkve, a ostatak skeleta odlaže u veliku zajedničku grobnicu. Po boji kostiju, po boji položenih i obeleženih lobanja, zaključuje se ko je kakvim životom živeo. Pojedine lobanje su manje ili više žute kao vosak i mirišu na bosiljak. Što je neko više živeo vrlinskim životom, to su njegove kosti svetlije.
Dokazi ljudskog prosvetljenja mogu se videti i u drugim zajedničkim grobnicama. Na početku Prvog svetskog rata srpska Mačva prva se našla na udaru austrougarske vojske. Upravo tu dogodili su se najsuroviji zločini nad civilnim stanovništvom u Evropi. Selo Dublje bilo je tada jedno od najstradalnijih mesta.
Poruke iz spomen-kosturnice
Kosti srpskih vojnika, koji su branili svoju otadžbinu, pokupljene su i pohranjene u kosturnicu ispod priprate pravoslavnog hrama Vaznesenja Gospodnjeg u ovom selu. Zajedno sa zemnim ostacima 950 srpskih boraca pohranjene su i kosti 166 neprijateljskih, čeških vojnika. I danas, posle više od jednog veka, kosti su očuvane, a neke od njih izdvajaju se po izuzetno žutoj boji, po tome što su svetlije od drugih. Pripadaju nekom na zemlji nepoznatom, a na nebu poznatom pravedniku.
Prosvetljenje se posebno vidi kod ljudi koji su stekli svetost. Mošti nekih od njih ostaju netruležne. Ostaju da svedoče o onome ko je bio svetlost svetu i da budu duhovno okrepljenje onima koji bi isti put da slede.
Čovek svetiljka svoj put je našao, on osvetljava put drugim ljudima.
