Kada smo prestali da pravimo lepe stvari
Vekovima su zgrade i predmeti za svakodnevnu upotrebu bili umetnička dela, projektovana da budu i funkcionalna. Velelepne fontane, ručno rezbaren nameštaj, velika stepeništa i dekorativne ulične lampe odražavali su majstorstvo zanatstva, a njihova izrada često je trajala godinama.
Danas, arhitektura i dizajn proizvoda nastoje da daju prioritet efikasnosti, nižim troškovima i bržoj gradnji. Moderni minimalistički stilovi favorizuju čiste linije i jednostavne materijale, čineći da mnogi javni prostori deluju ujednačenije, a ne ukrašeno. Da li je to napredak ili gubitak umetnosti, stvar je perspektive. Kažu da je lepota u oku posmatrača. Iako je napredak u tehnologiji učinio zgrade održivijim i pristupačnijim, mnogi smatraju da smo u tom procesu žrtvovali lepotu.
Nekada su zgrade, predmeti i svakodnevni detalji života bili više od puke funkcije, bili su mali manifesti umeća, strpljenja, mašte i estetskog osećaja. Gradovi su se prepoznavali po fasadama sa reljefima, po raskošnim fontanama na trgovima, po rukom klesanim stubovima i ukrasnim detaljima koji su govorili da je neko, negde, uložio vreme da bi nešto bilo lepo, ne samo korisno.
Čak i najobičnije stvari: bandere, klupe u parkovima, vrata na starim zgradama, predmeti za svakodnevnu upotrebu, imali su karakter, kao da su pravljeni sa idejom da ih ljudi, koristeći ih, i primećuju.
Danas, međutim, sve češće živimo u prostoru koji je sveden, čist, funkcionalan i brz za izvođenje. Minimalizam je postao dominantan jezik arhitekture i dizajna, sa pravim linijama, neutralnim bojama i materijalima koji su izabrani pre svega zbog trajnosti i cene. Savremeni gradovi rastu brže nego ikada, ali često deluju kao da im je oduzeta slojevitost i duh, kao da su izgubili onaj „višak” koji je nekada činio razliku između običnog i nezaboravnog.
Pitanje kada smo prestali da pravimo lepe stvari zapravo nema tačan datum. To nije bio jedan trenutak, već postepeni pomak vrednosti. Industrijalizacija je donela masovnu proizvodnju i dostupnost, modernizam je odbacio ornament kao suvišan, bespotreban detalj, a digitalno doba ubrzalo je sve do mere u kojoj je estetika često podređena efikasnosti. Ono što je nekada bio zanat, postalo je proces. Ono što je nekada bio detalj, postalo je trošak.
Luksuz se, takođe, dramatično promenio tokom poslednjeg veka. Dvadesetih godina 20. veka, bogatstvo se često pokazivalo kroz velika imanja, klasične automobile sa vozačem, formalne večere, krojenje po meri i raskošne društvene događaje. Status je bio usko povezan sa ekskluzivnošću, tradicijom i prestižem starog novca.
Danas se luksuz često definiše iskustvima i praktičnošću. Superjahte, privatni avioni, moderne kuće na obali, restorani sa Mišlenovim zvezdicama, dizajnerski butici i ultraskupi automobili postali su novi simboli bogatstva.
Tehnologija i globalizacija su, takođe, olakšale ultrabogatima da uživaju u luksuzu bilo gde u svetu. Iako se stil razvijao, ideja koja stoji iza luksuza ostala je slična: pristup stvarima koje su retke, ekskluzivne i teško dostupne većini ljudi.
Ipak, možda nije tačno da smo potpuno prestali da stvaramo lepotu. Možda smo je samo promenili. Možda smo samo zaboravili da je prepoznajemo. Danas se ona često traži u jednostavnosti, u čistim prostorima, u održivim materijalima i pametnom dizajnu. Ali mnogi i dalje osećaju nostalgiju za vremenom kada je lepota bila vidljivija, kada nije morala da se objašnjava niti opravdava funkcionalnošću.
