Светлост у свету
„Ко иде за мном, неће ходити у тами, него ће имати светлост живота”, поручивао је Христос својим ученицима
Живот у светлости настаје и опстаје; у мраку вене и нестаје. У светлости дана човек ствара; у тмини ноћи лупеж прилику врза.
Зна се још од античког времена да је светлост символ оштроумности, доброте и добрих дела. И данас се за таквог човека каже да је – човек светлости.
Христос ученицима својим казује: „Ви сте светлост свету”.
То је констатација и похвала, јер су ученици Његови, они који следе пут Његов. Он је извор светлости, па открива и упућује: „Ја сам светлост свету; ко иде за мном, неће ходити у тами, него ће имати светлост живота.”
Позив свим људима
Бити „светлост свету” је и обавеза, позив, преко апостола, упућен свим људима. Још у то време Христов ученик Јован записује да овај „свет сав у злу лежи”. А од човека се очекује да буде – светлост свету.
Људи светлости одржавају свет. Без таквих људи свет би се угасио.
Човек се просветљује знањем, добрим делима и врлинским животом.
За стицање знања, за образовање, у српском језику, користи се реч „просвета” или „просветитељство”. Сама етимологија тих речи казује да се знањем просветљује, да је знање за човека – светлост. Зато још Аристотел рече да знање срећу рађа.
Знање вреди тек кад се користи за какво добро дело. А неупотребљено знање не само да не користи, него штети; свако знање плод је нечијег дела. Не користити знање исто је што и бацати бисере пред свиње.
Радом, чињењем добрих дела, човек себе изграђује и уграђује у поредак целине. Користан рад човеку радост доноси. И ту етимологија нашег језика указује да је рад темељ радости. По своме делу човек се показује.
Упућујући своје ученике да буду светлост свету, Христос поучава: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.”
То не значи да чине тако да би се они пред људима показали, већ да буду благодарни за благодат, за прилику да у светлости Његовој чине тако да дело њихово буде видљиво пред људима.
С таквом посвећеношћу и с таквим трудом, човек задобија врлине, у њима узраста и просветљује своју личност.
Просветљујући се, човек изгони таму из душе своје, све оно што га чини склоним паду; он се преображава, користи сваку прилику да духовно ојача, да би духовно узрастао. Управо с тако самозадатим циљем молио се наш савременик Свети Пајсије Светогорац. А сигурно и други који су задобили ореол светости.
Просветљен човек је као свећа у мраку. А само једна свећа може да осветли пут изласка из мрака мноштву људи.
Задобијено и одржано просветљење човека вечно прати. У манастиру Хиландару на Светој Гори монаси се испраћају из овог света скромно, као што су и живели, без ковчега, умотани само у црну калуђерску расу, покривеног лица. Једино се изнад главе постави мермерна плоча, да се, услед слегања земље, не би оштетила лобања. Након најмање три године проведене у земљи, млади монаси откопају гроб и ваде скелет; кости се окаде тамјаном, одвоје од одеће и оперу белим вином. Лобања се узима и поставља на полицу једне од пет ниша, изграђених уз подужне зидове, крипте гробљанске цркве, а остатак скелета одлаже у велику заједничку гробницу. По боји костију, по боји положених и обележених лобања, закључује се ко је каквим животом живео. Поједине лобање су мање или више жуте као восак и миришу на босиљак. Што је неко више живео врлинским животом, то су његове кости светлије.
Докази људског просветљења могу се видети и у другим заједничким гробницама. На почетку Првог светског рата српска Мачва прва се нашла на удару аустроугарске војске. Управо ту догодили су се најсуровији злочини над цивилним становништвом у Европи. Село Дубље било је тада једно од најстрадалнијих места.
Поруке из спомен-костурнице
Кости српских војника, који су бранили своју отаџбину, покупљене су и похрањене у костурницу испод припрате православног храма Вазнесења Господњег у овом селу. Заједно са земним остацима 950 српских бораца похрањене су и кости 166 непријатељских, чешких војника. И данас, после више од једног века, кости су очуване, а неке од њих издвајају се по изузетно жутој боји, по томе што су светлије од других. Припадају неком на земљи непознатом, а на небу познатом праведнику.
Просветљење се посебно види код људи који су стекли светост. Мошти неких од њих остају нетрулежне. Остају да сведоче о ономе ко је био светлост свету и да буду духовно окрепљење онима који би исти пут да следе.
Човек светиљка свој пут је нашао, он осветљава пут другим људима.
