Kuća među zvezdama

Pozorište je kuća u kojoj žive ljudi zaljubljeni u pozorišne iluzije: drugi dom pisaca, reditelja, glumaca i majstora mnogih zanata veštih da na sceni ožive slike i događaje nalik na scene iz našeg života. I dok gledamo s uzbuđenjem kako neko voli, tuguje, pati ili se raduje i smeje zajedno s nama, za trenutak zaboravljamo probleme koje smo ostavili kod kuće. I tako ta pozorišna priča u slučaju Zvezdara teatra traje već 40 godina.

Rođendansku sezonu Zvezdara teatar započeće premijerom novog komada Dušana Kovačevića „Udovica živog čoveka”, koji je napisao povodom obeležavanja četiri decenije postojanja ovog pozorišta, a koji ujedno i režira. Premijerno će ga poklonici teatra gledati od 6. do 8. oktobra. Kovačevićeve junake tumačiće Jelena Đokić, Nela Mihailović, Anđelika Simić, Sunčica Milanović, Miodrag Miki Krstović i Dušan Tomić.

U slavljeničkom oktobru Zvezdara teatar ugostiće četiri teatra iz regiona. Narodno pozorište iz Republike Srpske će komadom „Ožalošćena porodica” Branislava Nušića u adaptaciji i režiji Nikole Pejakovića svečano otvoriti program 9. oktobra. Dramsko delo „Kumovi” Dušana Kovačevića u režija Božidara Đurovića Nikšićko pozorište izvešće naredne večeri. „Moji tužni monstrumi” Mate Matišića u režiji Vita Taufera iz Gradskog dramskog kazališta Gavela iz Zagreba gostovaće u petak uveče, 11. oktobra. Predstava „Mirandolina”, pisana po motivima dela Karla Goldonija i Petera Turinija, u režiji i adaptaciji Tatjane Mandić Rigonat, a u produkciji Centra za kulturu Tivat, biće izvedena 12. oktobra. Proslava jubileja biće uveličana i premijerom filma „Kuća među zvezdama” scenariste i reditelja Slobodana Ivetića.

Vremeplov Zvezdara teatra kao najmlađeg gradskog pozorišta ističe se po mnogo čemu. Ovekovečen je i u interaktivnoj publikaciji „Na radost publike” autora Vladimira Đurđevića i Marka Misirače, kojom su obuhvaćeni najznačajniji datumi, odnosno pozorišne godine.

– U Zvezdara teatru proveo sam više od polovine svoga života: pune četiri decenije, posle 15 godina života i rada u Ateljeu 212. U ovoj kući smo živeli kao velika porodica s mnogo uspeha i briga kao u svakoj porodičnoj kući. Sve svoje premijere u poslednjih 35 godina izveo sam u ovom pozorištu i već 26 godina sam na njegovom čelu. Zapravo, obavljao sam više funkcija, budući da nemamo dramaturga, reditelja... Na našem platnom spisku je samo 18 ljudi. Zato i kažem da sam ispekao razne pozorišne zanate. Važan podatak jeste i taj da je u tih 40 godina prosek gledanosti naših predstava bio 97 procenata – naglašava dramski autor Dušan Kovačević, zaštitni znak ovog jedinstvenog pozorišta.

Fino i poučno

Mereći ljudskim godinama, Zvezdara teatar je u najlepšem periodu života. Prva predstava izvedena je upravo 8. oktobra 1984. godine. Bio je to dramski tekst Aleksandra Popovića „Mrešćenje šarana” u režiji Dejana Mijača. Glumačku ekipu činili su Mirjana Karanović, koja je tada tek završila akademiju, Vojislav Brajović, Bora Todorović, Lazar Ristovski, Rada Đuričin, Gordana Pavlov i Izet Hajdarhodžić.

Predstava je odigrana čak 251 put pred gotovo 94 hiljade gledalaca i tako novom pozorištu, Zvezdara teatru, otvorila vrata za brojne buduće uspehe.

– „Zvezdara” je pozorišna kuća koja neguje i afirmiše savremen domaći tekst. Organizacioni princip Zvezdara teatra proističe iz „Otvorenog pozorišta”. Imali smo ideju da sve ono što ne možeš da čuješ u javnosti, da pročitaš u novinama ili vidiš u medijima, da to u pozorištu možeš da kažeš. Znači, društveno angažovani komadi koji će nam, ispostaviće se kasnije, privatno praviti velike probleme. Ali mi smo bili mladi, ništa nismo mogli da izgubimo i nismo se plašili.

Jedini partijski činovnik među nama je bio Pera Đurđević. Hrabar čovek koji je, kao i mi, svim srcem ušao u izgradnju Zvezdara teatra. Dakle, nismo imali pare, nismo imali sredstva, imali smo samo volju i ideju da za početak postavimo „Mrešćenje šarana” – priseća se Nenad Brkić, scenograf i bivši direktor Zvezdara teatra.

– Ta drama je trebalo da bude izvedena u Beogradskom dramskom pozorištu (BDP). Direktor BDP-a je bio Velja Popović i on je tekst „Mrešćenja” držao u fioci duže od godinu dana. Aca Popović je imao još nekih napisanih komada, ali Mijač je hteo baš taj. Sa BDP-om smo se dogovorili da im vratimo avans koji su dali za tekst i tako smo uspeli da ga oslobodimo, da ga izvučemo iz fioke... Tako je „Mrešćenje šarana” otvorilo Zvezdara teatar i uspostavilo poslovni model koji uspešno funkcioniše i 40 godina kasnije – dodao je Brkić.

– Tumačio sam Vasu Vučurovića. Zapravo, Aca Popović je insistirao da kroz jedan veliki Vasin monolog opiše šta se dešavalo na Golom otoku. On priča o tragačima, o toplom zecu, šta se jede, šta se radi, kako ko počne da pliva pa se udavi... Vrlo potresno. Ali već na prvoj probi „Mrešćenja šarana” ja čekam da pročitam taj monolog, a Dejan Mijač kaže: „To ćemo da izbacimo.” Kažem Dejanu: „Kako da izbaciš to? Prvo: ja sam takođe dete stradalnika zbog Informbiroa i mislim da treba da čujemo baš ono zbog čega je predstava zabranjivana. Ako je zabranjena zbog tog monologa, a ti sad to izbacuješ, šta smo onda uradili? Povlađujemo, znači, onima koji su to zabranili.” Ali Mijač je bio istrajan da to izbacimo iako je to bio najupečatljiviji deo predstave i jedan od najvećih mojih izazova kao glumca. Vasa tako bez zuba, kao krpa jedna, drži tu tašnicu, preobražen čovek, koji zapravo više nije čovek, izgovara veliki monolog od kog je Mijač ostavio samo dve reči. Dakle, Mica pita Vasu: „Vaso, kako je tamo bilo?” A Vasa kaže samo dve reči: „Fino, poučno.” Tu su ljudi padali. To je ono, što kažu u pozorištu: „Što manje, to više” – priča Voja Brajović.

Nepunih mesec dana posle premijere „Mrešćenja šarana” Zvezdara teatar izlazi sa premijerom predstave „Ratnički rastanak” u režiji Egona Savina nastaloj po motivima priča Branka Ćopića (1915–1984). U aprilu 1985. premijerno je prikazana drama Iva Brešana „Nečastivi na Filozofskom fakultetu” u režiji Vide Ognjenović.

– Nekoliko dana pred premijeru došla je na red takozvana kontrolna proba, proba pred Savetom Zvezdara teatra i Doma kulture „Vuk Karadžić”. Savet je bio obogaćen sa tri-četiri stručnjaka za pozorište. Čuli su da je to komedija, spremili su se da se malo nasmeju i opuste. Međutim, nije bilo smeha. Rekli su da su začuđeni jer u predstavi ima stvari koje su provokativne i previše smele. Zasmetalo im je što je nečastivi, koga je igrao Rade Marković, igrao kazačok na velikom stolu koji je bio prekriven crvenom zastavom. Govorili su da je u pitanju čista persiflaža, da nije sve pokriveno činjenicama, da se ne radi o slobodi stvaralaštva, već o nekoj nekontrolisanoj razuzdanosti – kazuje Vida Ognjenović.

Kad su se rastali, priseća se rediteljka, Pera Đurđević je bio potpuno izgubljen, kao i svi iz „Zvezdare”. Miša Janketić ju je pitao: „Šta ćemo mi sad da radimo?”

– Kažem: „Sad ćemo da idemo kući. Kasno je za ručak, ali ćemo stići na večeru...” „Ne šali se, Vido, šta ćemo da promenimo?” Kažem: „Ništa. Oni više neće dolaziti osim kao publika na premijeri. Naspram njih sedmoro-osmoro u publici, pobediće ovih trista i oni se više neće usuditi da kritikuju predstavu.” Pera se sa tim nije slagao. Mislio je da je to presmelo. Ja kažem: „Pero, hajde da probamo. Ti ćeš reći da ti nisi više gledao probe, da si imao poverenja u nas, jer su tu sve ljudi od umetničkog integriteta i da si i ti isto iznenađen. Ako neko od njih bude ustao za vreme premijere i napustio salu, to znači da smo gotovi. Ako niko ne ustane, mi smo prošli.” Tako je i bilo. Čast i hvala Peri Đurđeviću što je imao hrabrosti da nas ne zabrani. Publika koja je gledala predstavu je bila u delirijumu – beleži u sećanjima Vida Ognjenović.

Vrsna glumačka reprezentacija

Posle „Nečastivog” u oktobru 1985. usledio je novi Popovićev komad u režiji Gorana Markovića: „Pazarni dan”. Slede „Tetovirane duše”. U izuzetnoj podeli autorskog tandema: Goran Stefanovski, pisac, i Slobodan Unkovski, reditelj, publika je, recimo, imala jedinstvenu priliku da uživo na sceni vidi glumački duet Mire Stupice i Aleksandra Berčeka (u njegovoj do danas poslednjoj pozorišnoj ulozi). Svoju ciglu u zidove Zvezdara teatra ugradio je i Slobodan Stojanović, ispostaviće se, svojom poslednjom pozorišnom dramom „Ptic i ptica”, koju je režirao Dejan Mijač. Uloge su poverene najpopularnijem glumačkom paru u Jugoslaviji: Mileni Dravić i Draganu Nikoliću. Daleke 1987. godine na sceni Zvezdara teatra premijerno je izvedena „Klaustrofobična komedija” po tekstu i u režiji Dušana Kovačevića, sa Danilom Batom Stojkovićem u glavnoj ulozi. Od tog novembra 1987. do danas Kovačević je na scenama Zvezdara teatra na radost publike premijerno postavio jedanaest svojih drama. Posle „Klaustrofobične komedije” usledile su „Profesionalac”, „Urnebesna tragedija”, „Lari Tompson, tragedija jedne mladosti”, „Kontejner sa pet zvezdica”, „Doktor šuster”, „Generalna proba samoubistva”, „Život u tesnim cipelama”, „Kumovi”, „Hipnoza jedne ljubavi”, sve do najnovije „Udovice živog čoveka”.

Reditelj Paolo Mađeli možda je najtačnije artikulisao fenomen glumačke pojave Bore Todorovića, svakako jednog od zaštitnih znakova Zvezdara teatra. Tajna popularnosti Zvezdara teatra počiva i na glumačkoj reprezentaciji koja je ovde igrala: od Bate Stojkovića, Bore Todorovića, Mire Stupice, Petra Kralja, Milene Dravić, Dragana Nikolića do Branislava Lečića, Ljiljane Dragutinović, Dragana Jovanovića, Nenada Jezdića...