Кућа међу звездама
Прва представа изведена је 8. октобра 1984. године. Био је то драмски текст Александра Поповића „Мрешћење шарана” у режији Дејана Мијача. Представа је одиграна чак 251 пут пред готово 94 хиљаде гледалаца
Позориште је кућа у којој живе људи заљубљени у позоришне илузије: други дом писаца, редитеља, глумаца и мајстора многих заната вештих да на сцени оживе слике и догађаје налик на сцене из нашег живота. И док гледамо с узбуђењем како неко воли, тугује, пати или се радује и смеје заједно с нама, за тренутак заборављамо проблеме које смо оставили код куће. И тако та позоришна прича у случају Звездара театра траје већ 40 година.
Рођенданску сезону Звездара театар започеће премијером новог комада Душанa Ковачевићa „Удовица живог човека”, који је написао поводом обележавања четири деценије постојања овог позоришта, а који уједно и режира. Премијерно ће га поклоници театра гледати од 6. до 8. октобра. Ковачевићеве јунаке тумачиће Јелена Ђокић, Нела Михаиловић, Анђелика Симић, Сунчица Милановић, Миодраг Мики Крстовић и Душан Томић.
У слављеничком октобру Звездара театар угостиће четири театра из региона. Народно позориште из Републике Српске ће комадом „Ожалошћена породица” Бранислава Нушића у адаптацији и режији Николе Пејаковића свечано отворити програм 9. октобра. Драмско дело „Кумови” Душана Ковачевића у режија Божидара Ђуровића Никшићко позориште извешће наредне вечери. „Моји тужни монструми” Мате Матишића у режији Вита Тауфера из Градског драмског казалишта Гавела из Загреба гостоваће у петак увече, 11. октобра. Представа „Мирандолина”, писана по мотивима дела Карла Голдонија и Петера Туринија, у режији и адаптацији Татјане Мандић Ригонат, а у продукцији Центра за културу Тиват, биће изведена 12. октобра. Прослава јубилеја биће увеличана и премијером филма „Кућа међу звездама” сценаристе и редитеља Слободана Иветића.
Времеплов Звездара театра као најмлађег градског позоришта истиче се по много чему. Овековечен је и у интерактивној публикацији „На радост публике” аутора Владимира Ђурђевића и Марка Мисираче, којом су обухваћени најзначајнији датуми, односно позоришне године.
– У Звездара театру провео сам више од половине свога живота: пуне четири деценије, после 15 година живота и рада у Атељеу 212. У овој кући смо живели као велика породица с много успеха и брига као у свакој породичној кући. Све своје премијере у последњих 35 година извео сам у овом позоришту и већ 26 година сам на његовом челу. Заправо, обављао сам више функција, будући да немамо драматурга, редитеља... На нашем платном списку је само 18 људи. Зато и кажем да сам испекао разне позоришне занате. Важан податак јесте и тај да је у тих 40 година просек гледаности наших представа био 97 процената – наглашава драмски аутор Душан Ковачевић, заштитни знак овог јединственог позоришта.
Фино и поучно
Mерећи људским годинама, Звездара театар je у најлепшем периоду живота. Прва представа изведена је управо 8. октобра 1984. године. Био је то драмски текст Александра Поповића „Мрешћење шарана” у режији Дејана Мијача. Глумачку екипу чинили су Мирјана Карановић, која је тада тек завршила академију, Војислав Брајовић, Бора Тодоровић, Лазар Ристовски, Рада Ђуричин, Гордана Павлов и Изет Хајдархоџић.
Представа је одиграна чак 251 пут пред готово 94 хиљаде гледалаца и тако новом позоришту, Звездара театру, отворила врата за бројне будуће успехе.
– „Звездара” је позоришна кућа која негује и афирмише савремен домаћи текст. Организациони принцип Звездара театра проистиче из „Отвореног позоришта”. Имали смо идеју да све оно што не можеш да чујеш у јавности, да прочиташ у новинама или видиш у медијима, да то у позоришту можеш да кажеш. Значи, друштвено ангажовани комади који ће нам, испоставиће се касније, приватно правити велике проблеме. Али ми смо били млади, ништа нисмо могли да изгубимо и нисмо се плашили.
Једини партијски чиновник међу нама је био Пера Ђурђевић. Храбар човек који је, као и ми, свим срцем ушао у изградњу Звездара театра. Дакле, нисмо имали паре, нисмо имали средства, имали смо само вољу и идеју да за почетак поставимо „Мрешћење шарана” – присећа се Ненад Бркић, сценограф и бивши директор Звездара театра.
– Та драма је требало да буде изведена у Београдском драмском позоришту (БДП). Директор БДП-а је био Веља Поповић и он је текст „Мрешћења” држао у фиоци дуже од годину дана. Аца Поповић је имао још неких написаних комада, али Мијач је хтео баш тај. Са БДП-ом смо се договорили да им вратимо аванс који су дали за текст и тако смо успели да га ослободимо, да га извучемо из фиоке... Тако је „Мрешћење шарана” отворило Звездара театар и успоставило пословни модел који успешно функционише и 40 година касније – додао је Бркић.
– Тумачио сам Васу Вучуровића. Заправо, Аца Поповић је инсистирао да кроз један велики Васин монолог опише шта се дешавало на Голом отоку. Он прича о трагачима, о топлом зецу, шта се једе, шта се ради, како ко почне да плива па се удави... Врло потресно. Али већ на првој проби „Мрешћења шарана” ја чекам да прочитам тај монолог, а Дејан Мијач каже: „То ћемо да избацимо.” Кажем Дејану: „Како да избациш то? Прво: ја сам такође дете страдалника због Информбироа и мислим да треба да чујемо баш оно због чега је представа забрањивана. Ако је забрањена због тог монолога, а ти сад то избацујеш, шта смо онда урадили? Повлађујемо, значи, онима који су то забранили.” Али Мијач је био истрајан да то избацимо иако је то био најупечатљивији део представе и један од највећих мојих изазова као глумца. Васа тако без зуба, као крпа једна, држи ту ташницу, преображен човек, који заправо више није човек, изговара велики монолог од ког је Мијач оставио само две речи. Дакле, Мица пита Васу: „Васо, како је тамо било?” А Васа каже само две речи: „Фино, поучно.” Ту су људи падали. То је оно, што кажу у позоришту: „Што мање, то више” – прича Воја Брајовић.
Непуних месец дана после премијере „Мрешћења шарана” Звездара театар излази са премијером представе „Ратнички растанак” у режији Егона Савина насталој по мотивима прича Бранка Ћопића (1915–1984). У априлу 1985. премијерно је приказана драма Ива Брешана „Нечастиви на Филозофском факултету” у режији Виде Огњеновић.
– Неколико дана пред премијеру дошла је на ред такозвана контролна проба, проба пред Саветом Звездара театра и Дома културе „Вук Караџић”. Савет је био обогаћен са три-четири стручњака за позориште. Чули су да је то комедија, спремили су се да се мало насмеју и опусте. Међутим, није било смеха. Рекли су да су зачуђени јер у представи има ствари које су провокативне и превише смеле. Засметало им је што је нечастиви, кога је играо Раде Марковић, играо казачок на великом столу који је био прекривен црвеном заставом. Говорили су да је у питању чиста персифлажа, да није све покривено чињеницама, да се не ради о слободи стваралаштва, већ о некој неконтролисаној разузданости – казује Вида Огњеновић.
Кад су се растали, присећа се редитељка, Пера Ђурђевић је био потпуно изгубљен, као и сви из „Звездаре”. Миша Јанкетић ју је питао: „Шта ћемо ми сад да радимо?”
– Кажем: „Сад ћемо да идемо кући. Касно је за ручак, али ћемо стићи на вечеру...” „Не шали се, Видо, шта ћемо да променимо?” Кажем: „Ништа. Они више неће долазити осим као публика на премијери. Наспрам њих седморо-осморо у публици, победиће ових триста и они се више неће усудити да критикују представу.” Пера се са тим није слагао. Мислио је да је то пресмело. Ја кажем: „Перо, хајде да пробамо. Ти ћеш рећи да ти ниси више гледао пробе, да си имао поверења у нас, јер су ту све људи од уметничког интегритета и да си и ти исто изненађен. Ако неко од њих буде устао за време премијере и напустио салу, то значи да смо готови. Ако нико не устане, ми смо прошли.” Тако је и било. Част и хвала Пери Ђурђевићу што је имао храбрости да нас не забрани. Публика која је гледала представу је била у делиријуму – бележи у сећањима Вида Огњеновић.
Врсна глумачка репрезентација
После „Нечастивог” у октобру 1985. уследио је нови Поповићев комад у режији Горана Марковића: „Пазарни дан”. Следе „Тетовиране душе”. У изузетној подели ауторског тандема: Горан Стефановски, писац, и Слободан Унковски, редитељ, публика је, рецимо, имала јединствену прилику да уживо на сцени види глумачки дует Мире Ступице и Александра Берчека (у његовој до данас последњој позоришној улози). Своју циглу у зидове Звездара театра уградио је и Слободан Стојановић, испоставиће се, својом последњом позоришном драмом „Птиц и птица”, коју је режирао Дејан Мијач. Улоге су поверене најпопуларнијем глумачком пару у Југославији: Милени Дравић и Драгану Николићу. Далеке 1987. године на сцени Звездара театра премијерно је изведена „Клаустрофобична комедија” по тексту и у режији Душана Ковачевића, са Данилом Батом Стојковићем у главној улози. Од тог новембра 1987. до данас Ковачевић је на сценама Звездара театра на радост публике премијерно поставио једанаест својих драма. После „Клаустрофобичне комедије” уследиле су „Професионалац”, „Урнебесна трагедија”, „Лари Томпсон, трагедија једне младости”, „Контејнер са пет звездица”, „Доктор шустер”, „Генерална проба самоубиства”, „Живот у тесним ципелама”, „Кумови”, „Хипноза једне љубави”, све до најновије „Удовице живог човека”.
Редитељ Паоло Мађели можда је најтачније артикулисао феномен глумачке појаве Боре Тодоровића, свакако једног од заштитних знакова Звездара театра. Тајна популарности Звездара театра почива и на глумачкој репрезентацији која је овде играла: од Бате Стојковића, Боре Тодоровића, Мире Ступице, Петра Краља, Милене Дравић, Драгана Николића до Бранислава Лечића, Љиљане Драгутиновић, Драгана Јовановића, Ненада Јездића...
