Gvadalahara, ali u Španiji

Toplo letenje jutro na glavnoj autobuskoj stanici u Gvadalahari. Veliki broj ljudi, u savršenom redu, po dvoje, čeka da uđe u autobus. Kada se u njemu sva mesta popune, ljudi, ma koliko žurili, staju. Tačno u minut po voznom redu autobus kreće, a za nekoliko trenutaka na njegovo mesto dolazi drugi.

Posle manje od sat vremena vožnje stiže se u Madrid, prestonicu Španije i glavnu destinaciju većine žitelja ovog grada, u jutarnjim časovima.

Kada se kaže Gvadalahara, jedna od prvih asocijacija je ona „meksička”, ali postoji i ona manje poznata, koju je nedavno posetila delegacija naših profesora, u okviru stručne razmene iskustva sa španskim kolegama.

Naziv duguje Mavarima

Nalazi se 50 kilometara severno od Madrida, ima osamdeset hiljada stanovnika i glavni je grad pokrajine Gvadalahara, u autonomnoj oblasti Kastilja la Manča. Smeštena je u samom središtu Španije, na obalama reke Enares (koja je za naše uslove malo veći potok), duž puta koji povezuje Madrid i Barselonu. Gvadalahara je, tokom vekova, delila sudbinu ove velike zemlje. Osnovali su je Iberi pod imenom Arijaka, a svoj sadašnji naziv duguje Mavarima (Arapima) koji su je nazvali Vad-al-Hajara, što u prevodu znači „kamena reka”. Arabljani su vladali Gvadalaharom, kao pograničnim utvrđenjem svoje velike države sve do 1085. godine, kada ju je osvojio kastiljski vladar Alfonso IV.

Najveći uspon grada počinje u 15. veku, kada se u njega doseljava čuvena i bogata porodica Mendoza. Većina građevina, koje su i danas glavne znamenitosti, podignute su u tom periodu. Savremenik porodice Mendoza bio je i španski kolonista Nunjo Beltran de Gusman, osnivač „meksičke” Gvadalahare, koji je danas daleko veći grad od svog „imenjaka”.

Inače, u celoj Španiji, što važi i za Gvadalaharu nasleđu se posvećuje velika pažnja. Zgrade iz tog perioda se redovno obnavljaju, a u njima najčešće su smeštene kulturne i obrazovne ustanove – muzeji, škole, biblioteke... Tako, osim gimnazijalaca, i đaci umetničke škole imaju privilegiju da se obrazuju u zgradi koja je jedan od simbola prošlosti Gvadalahare. Reč je o Palati de la Kotilja, koja je najpoznatija po svojoj kineskoj sobi. To je prostorija na čijim se zidovima nalaze crteži nastali u Kini, u 19. veku, na pirinčanoj podlozi.

Nešto novijeg datuma, ali svakako ništa manje atraktivna je i zgrada u samom centru grada, u kojoj se nalazi Skupština grada.

Gvadalahara, kao uostalom i cela Španija, poznata je po svojim crkvama. Među njima se izdvajaju Crkva Svetog Franciska, u kojoj se nalazila grobnica porodice Mendoza, pa Crkva Svetog Hinesa, kapela Luisa Lucene, sveštenika, humaniste i lekara, čije su freske rađene po ugledu na one u Sikstinskoj kapeli, Parteon grofice Seviljano...

Kada se u 17. veku porodica Mendoza odselila iz Gvadalahare, grad je počeo polako da gubi na značaju, a prilično je stradao u Ratu za špansko nasleđe (19. vek) i Španskom građanskom ratu (20. vek). Valjda zbog toga i činjenice da se ovde kasno razvila industrija, Gvadalahara se do polovine 20. veka razvijala nešto sporije u odnosu na neke druge gradove.

Ali povoljan geografski položaj i blizina Madrida učinili su svoje: u poslednjih dvadesetak godina grad se intenzivno razvija, a broj stanovnika se uvećava. Pored Španaca, ima i dosta doseljenika iz Južne i Srednje Amerike, ali i iz arapskih zemalja, posebno Maroka, kao i iz istočne Evrope. Ima, naravno, i Kineza, u svojim prepoznatljivim radnjama koje su obično otvorene duže od onih „domaćih”.

Stanovnici Gvadalahare hvale se da je ona dovoljno velika, da ima sve što je potrebno za moderan život, a opet dovoljno mala da u njoj nema one gužve i užurbanosti, karakteristične za tromilionski Madrid.

 Mnogi ovde žive, a rade ili se školuju u španskoj prestonici, zbog čega su saobraćajne veze odlične, do Madrida se može vozom, autobusom, a karte su povoljne, 4-5 evra u jednom pravcu. Gvadalahara je i jak obrazovni i zdravstveni centar. U obrazovanje se mnogo ulaže, čemu doprinose i fondovi Evropske unije. Srednje škole su ili državne ili državno-privatne (privatne škole dobijaju značajnu pomoć od države), tako da se u gradu, čak i tokom raspusta mogu videti đaci u uniformama različitih škola.

Mnogo se ulaže i u zdravstvo pa glavna – Univerzitetska bolnica po opremljenosti ne zaostaje za onima u Madridu.

Mediteranski mentalitet

Solidan standard, uređena država i mediteranski mentalitet čine svoje, pa ljudi deluju opušteno i druželjubivo. Glavna ulica, koja je pešačka zona u dužini od oko jedan kilometar, a koja počinje kod Palate Infatando i u blagoj uzbrdici ide prema novom delu grada, uvek je puna ljudi, čak i leti kada se mnogi, zbog odmora, sele u primorje.

Osim najvažnijih kulturnih građevina, tu su i javne zgrade, ali i prodavnice, kafići restorani... Ovde „nema zime” ni za gurmane, jer su španski specijaliteti veoma ukusni, a ni cene nisu previsoke, tako da se za 15–20 evra može dobro ručati. Jedini problem može predstavljati jezik, jer se Španci, osim onih mlađih, ne služe baš najbolje engleskim jezikom. I jelovnici u većini restorana su, uglavnom, samo na španskom. Ipak, uz malo pantomime i dobre volje i to se može lako rešiti.

Palata Infatando

Jedna od najvećih znamenitosti podignutih u tom periodu svakako je Palata Infatando, sagrađena krajem 15. veka i služila je kao rezidencija porodice Mendoza. Građena u renesansnom stilu, s jasno izraženim elementima orijentalistike (arabljanskog stila gradnje), a u njoj je muzej. Druga značajna građevina, u kojoj je danas smeštena gimnazija, je Palata Antonija Mendoze, sagrađena u 16. veku.

Parkovi u „kamenoj reci”

 Iznenađenje za posetioce može predstaviti i veliki broj parkova. U centru je Konkordija, najpoznatiji park, koji delom preseca i glavnu ulicu, ali ih ima u gotovo svim delovima grada, tako da gradom dominira zelenilo, a ona „kamena reka” iz njenog naziva se, izgleda, u međuvremenu izgubila.