Гвадалахара, али у Шпанији

Топло летење јутро на главној аутобуској станици у Гвадалахари. Велики број људи, у савршеном реду, по двоје, чека да уђе у аутобус. Када се у њему сва места попуне, људи, ма колико журили, стају. Тачно у минут по возном реду аутобус креће, а за неколико тренутака на његово место долази други.

После мање од сат времена вожње стиже се у Мадрид, престоницу Шпаније и главну дестинацију већине житеља овог града, у јутарњим часовима.

Када се каже Гвадалахара, једна од првих асоцијација је она „мексичка”, али постоји и она мање позната, коју је недавно посетила делегација наших професора, у оквиру стручне размене искуства са шпанским колегама.

Назив дугује Маварима

Налази се 50 километара северно од Мадрида, има осамдесет хиљада становника и главни је град покрајине Гвадалахара, у аутономној области Кастиља ла Манча. Смештена је у самом средишту Шпаније, на обалама реке Енарес (која је за наше услове мало већи поток), дуж пута који повезује Мадрид и Барселону. Гвадалахара је, током векова, делила судбину ове велике земље. Основали су је Ибери под именом Аријака, а свој садашњи назив дугује Маварима (Арапима) који су је назвали Вад-ал-Хајара, што у преводу значи „камена река”. Арабљани су владали Гвадалахаром, као пограничним утврђењем своје велике државе све до 1085. године, када ју је освојио кастиљски владар Алфонсо IV.

Највећи успон града почиње у 15. веку, када се у њега досељава чувена и богата породица Мендоза. Већина грађевина, које су и данас главне знаменитости, подигнуте су у том периоду. Савременик породице Мендоза био је и шпански колониста Нуњо Белтран де Гусман, оснивач „мексичке” Гвадалахаре, који је данас далеко већи град од свог „имењака”.

Иначе, у целој Шпанији, што важи и за Гвадалахару наслеђу се посвећује велика пажња. Зграде из тог периода се редовно обнављају, а у њима најчешће су смештене културне и образовне установе – музеји, школе, библиотеке... Тако, осим гимназијалаца, и ђаци уметничке школе имају привилегију да се образују у згради која је један од симбола прошлости Гвадалахаре. Реч је о Палати де ла Котиља, која је најпознатија по својој кинеској соби. То је просторија на чијим се зидовима налазе цртежи настали у Кини, у 19. веку, на пиринчаној подлози.

Нешто новијег датума, али свакако ништа мање атрактивна је и зграда у самом центру града, у којој се налази Скупштина града.

Гвадалахара, као уосталом и цела Шпанија, позната је по својим црквама. Међу њима се издвајају Црква Светог Франциска, у којој се налазила гробница породице Мендоза, па Црква Светог Хинеса, капела Луиса Луцене, свештеника, хуманисте и лекара, чије су фреске рађене по угледу на оне у Сикстинској капели, Партеон грофице Севиљано...

Када се у 17. веку породица Мендоза одселила из Гвадалахаре, град је почео полако да губи на значају, а прилично је страдао у Рату за шпанско наслеђе (19. век) и Шпанском грађанском рату (20. век). Ваљда због тога и чињенице да се овде касно развила индустрија, Гвадалахара се до половине 20. века развијала нешто спорије у односу на неке друге градове.

Али повољан географски положај и близина Мадрида учинили су своје: у последњих двадесетак година град се интензивно развија, а број становника се увећава. Поред Шпанаца, има и доста досељеника из Јужне и Средње Америке, али и из арапских земаља, посебно Марока, као и из источне Европе. Има, наравно, и Кинеза, у својим препознатљивим радњама које су обично отворене дуже од оних „домаћих”.

Становници Гвадалахаре хвале се да је она довољно велика, да има све што је потребно за модеран живот, а опет довољно мала да у њој нема оне гужве и ужурбаности, карактеристичне за тромилионски Мадрид.

 Многи овде живе, а раде или се школују у шпанској престоници, због чега су саобраћајне везе одличне, до Мадрида се може возом, аутобусом, а карте су повољне, 4-5 евра у једном правцу. Гвадалахара је и јак образовни и здравствени центар. У образовање се много улаже, чему доприносе и фондови Европске уније. Средње школе су или државне или државно-приватне (приватне школе добијају значајну помоћ од државе), тако да се у граду, чак и током распуста могу видети ђаци у униформама различитих школа.

Много се улаже и у здравство па главна – Универзитетска болница по опремљености не заостаје за онима у Мадриду.

Медитерански менталитет

Солидан стандард, уређена држава и медитерански менталитет чине своје, па људи делују опуштено и дружељубиво. Главна улица, која је пешачка зона у дужини од око један километар, а која почиње код Палате Инфатандо и у благој узбрдици иде према новом делу града, увек је пуна људи, чак и лети када се многи, због одмора, селе у приморје.

Осим најважнијих културних грађевина, ту су и јавне зграде, али и продавнице, кафићи ресторани... Овде „нема зиме” ни за гурмане, јер су шпански специјалитети веома укусни, а ни цене нису превисоке, тако да се за 15–20 евра може добро ручати. Једини проблем може представљати језик, јер се Шпанци, осим оних млађих, не служе баш најбоље енглеским језиком. И јеловници у већини ресторана су, углавном, само на шпанском. Ипак, уз мало пантомиме и добре воље и то се може лако решити.

Палата Инфатандо

Једна од највећих знаменитости подигнутих у том периоду свакако је Палата Инфатандо, саграђена крајем 15. века и служила је као резиденција породице Мендоза. Грађена у ренесансном стилу, с јасно израженим елементима оријенталистике (арабљанског стила градње), а у њој је музеј. Друга значајна грађевина, у којој је данас смештена гимназија, је Палата Антонија Мендозе, саграђена у 16. веку.

Паркови у „каменој реци”

 Изненађење за посетиоце може представити и велики број паркова. У центру је Конкордија, најпознатији парк, који делом пресеца и главну улицу, али их има у готово свим деловима града, тако да градом доминира зеленило, а она „камена река” из њеног назива се, изгледа, у међувремену изгубила.