Ljubav za svi

Međunarodni olimpijski komitet u program takmičenja svakih sledećih olimpijskih igara obavezno uvrsti poneki novi sport. Tako je pre tri godine u Tokiju na listu olimpijskih sportova dospeo skejtbording, a na upravo završenim Igrama u Parizu prve olimpijske medalje osvojili su takmičarke i takmičari u – brejkdensu!

Odluka MOK-a da se autentični izdanak urbane američke potkulture nađe rame uz rame sa atletskim ili gimnastičkim disciplinama kod većine ljubitelja sporta nije naišla na dobar prijem. Ali pretvaranje ovog specifičnog plesa u sport otvorilo je mogućnost da se – ako jednoga dana Buenos Ajres dobije organizaciju letnjih olimpijskih igara – za medalje bore i plesači tanga. U tom slučaju bismo i mi hipotetički mogli da računamo kako će se na olimpijskom borilištu u Guči održati takmičenje duvačkih orkestara. Olimpijsku trubu Dragačeva bi vrlo verovatno osvojili predstavnici Kine ili Japana, čiji su takmičari dominirali i u olimpijskim nadmetanjima u brejkdensu u obe konkurencije.

Ples za medalje uživo je pratio veliki broj gledalaca, a akrobatske vratolomije koje su takmičari izvodili u ritmu muzike po izboru dva disk-džokeja ocenjivali su članovi stručnog žirija. Prema njihovom jednoglasnom sudu, australijska brejkdenserka Rejčel Gan za svoja tri nastupa nije zaslužila da dobije niti jedan jedini bod. Ova univerzitetska profesorka nije se takmičila u specifičnoj brejkdenserskoj opremi, a umesto uobičajenih plesnih figura, na plesnom olimpijskom podijumu uglavnom se praćakala kao riba iz Sene na suvom.

I umesto da brejkdenserska, a i šira sportska javnost u duhu olimpijske maksime „važno je učestvovati” podrži ovaj osobit nastup, Rejčel Gan se ni kriva, ni dužna zbog amaterizma našla na stubu srama digitalne javnosti. Snimci njenih pariskih nastupa postali su viralni, a razjarena kritizerska masa ju je preko društvenih mreža častila najraznovrsnijim uvredama. U odbranu nes(p)retne olimpijke stali su, između ostalih, i mnogi vrhunski sportisti, među kojima je bilo i osvajača medalja, ali presuda tviteraške i instagramske većine ostala je nepromenjena – Rejčel Gan je odbačena!

Nekoliko dana pre nego što je australijska autsajderka izvela svoj gubitnički olimpijski brejkdens, najbolji teniser na svetu svih vremena je u tom istom Parizu osvojio zlatnu medalju. Pobedom nad Karlosom Alkarazom u nezaboravnom i do kraja neizvesnom meču Novak Đoković je ispunio poslednji od velikih ciljeva koje je pred sebe postavljao tokom duge i trijumfalne sportske karijere. Na putu do finala Đoković je, između ostalih protivnika iz žreba, u još jednom sjajnom meču rutinski savladao svog najvećeg sportskog rivala Rafaela Nadala.

Ipak, uprkos činjenici da je celokupnim nastupom u Parizu po ko zna koji put dokazao da je najveći među velikanima beloga sporta, odnos dela svetske javnosti prema Novaku može se porediti s načinom na koji je oklevetana Rejčel Gan. Ali dok je golgota australijske profesorke trajala koliko olimpijsko nadmetanje u brejkdensu, srpski teniser je iracionalnoj netrpeljivosti izložen od davnih dana, kada je prvo počeo da pruža sve jači otpor tadašnjim vladarima teniskih terena, a onda i da ih sve redovnije i ubedljivije pobeđuje.

Kad god bi se među teniserima ili novinarima povela rasprava o uzrocima često golim okom primetne netrpeljivosti belosvetske publike i svetskoga javnog mnjenja prema Đokoviću, dolazilo se do neobaveznog zaključka kako je, eto, „kriv” jer se tobož nepozvan umešao u brižno negovano rivalstvo između pominjanog Nadala i Rodžera Federera. Ali dvojica istinskih teniskih asova više nisu u igri, a Novak se i dalje, tokom svakog božjeg meča, sem s protivnikom s druge strane mreže, suočava s većim ili manjim intenzitetom netrpeljivosti navijača i sumnjičavosti novinara. Biće, dakle, kako deo svetske javnosti Novaku Đokoviću do kraja njegove igračke karijere neće ni moći, ni hteti da oprosti jednostavnu činjenicu da dolazi iz zemlje čije je ime krajem 20. veka najstrašnije i nepovratno oklevetano.

Rejčel Gan je odbačena jer se nije propisno odenula za takmičenje i što tokom nastupa nije izvodila plesne figure koje su izvodile sve ostale njene rivalke. Novak Đoković će ostati neprihvaćen jer dolazi odakle dolazi i vraća se tamo gde se vraća.

Ali naviknut na tu strašnu i veliku nepravdu, on zna da svaki meč koji igra nije tek obična partija tenisa i zna da na terenu nikada nije sam. Uz njega smo svi mi koji, poput njega, od kraja 20. veka trpimo stalno sumnjičenje i nepoverenje sveta kome, uprkos svemu, baš kao i Novak, tako detinje veselo pripadamo.

A koliko je lepa ta naša detinja veselost u Parizu je tokom trajanja olimpijskih igara pokazao košarkaš Aleksa Avramović. Govoreći za TV kanal Evrosport, Avramović je nakon osvojene bronzane medalje na perfektnom čačanskom engleskom rekao kako svim ljudima na svetu želi ljubav i mir, a onda dodao: „Ljudi, volim vas. Ozbiljno.”

Na svetu je da ovu izjavu ozbiljno i shvati. Dok se to ne desi, Novak će i dalje pobeđivati, a mi ćemo ga bodriti i nositi u sebi ljubav za svi!