Montevideo, prestonica fudbala

Oduvek sam se pitao šta li se krije u ovoj famoznoj igri? Zbog čega je tako spektakularna, jedinstvena i drugačija od ostalih? Još od ranog detinjstva „morilo” me je pitanje zašto budi toliki naboj i emocije kod ljudi i šta je to što ga čini da se bez njega ne može vrlo često ni do kupatila?! Dobro se sećam, jednom smo davno kao klinci gledali vrlo važnu utakmicu u staroj sobi, mog porodičnog stana . Bilo nas je puno za tako malu prostoriju. Vrištali smo, skakali, bacali se na pod, nošeni neopisivo spontanoj euforiji. Iznenada zakuca na vrata moja pokojna baba. Ulazi u sobu i tiho nas zapita:”Šta je bre deco, što tako urličete kada je nula-nula?!” E, to je to, možda baš u ovom pitanju se i nalazi sam odgovoru. Taj fudbal, jedina stvar na svetu za mene koja je identična kao i sam život. Najbolje raspoređen odnos sreće i tuge, pravde i nepravde umotane u jedno. Fudbal je neopisivo čudo koje spaja ljude, nacije i države. Toliko je moćan da može ponekad ozbiljno da ih i razdvoji. Onda se sa razlogom više i ne pitam. Zašto ne bi bio toliko moćan da me natera da zbog njega posetim jedan grad koji se nalazi na samom kraju sveta…

Stigli smo napokon zajedno da posle 88. godine čekanja vratimo i ispravimo jedan stari dug fudbalskoj istoriji dve napaćene zemlje iz te veoma važne 1930-te godine. Naši dedovi možda ovo nisu smeli. Ovi drugi nisu hteli, a većina njih nije ni umela. Nebitno, svakako sada smo došli zajedno i osvojili Montevideo, za samo jedan dan! Mala srpsko-hrvatska družina, sada konačno kompletna prvi put u ovom gradu, zajedno, iako nas je stiglo samo šestoro. Istorija kaže da ga je Magelan prvi oplovio. Ko li mu je onda dao ime? Legenda kruži da je grad Montevideo oko 1730-te. godine otkrio španski vojnik Bruno Mauricio de Zabala. Samo ime potiče od brda koje se prostire zapadno od zaliva La Plate, koja se uliva u Atlanski okean. Bruno je ugledavši brdo na kopnu, uzviknuo Monte video, što u prevodu znači „video sam brdo”, te je grad tako dobio ime. Upravo sa tog uzvišenja prostire se najlepši pogled na čitavu urugvajsku prestonicu. Na putu ka centru grada, nalazi se naselje koje ima gomilu ulica sa nazivima skoro svih zemalja sveta. Tako, recimo, postoji ulica koja se zove isto kao malopre spomenuta, Jugoslavija. Španci su ga osnovali, a Italijani izgradili. Montevideo neće to tako lako priznati pa često voli da kaže: „NISAM  NIČIJI, NE PRIPADAM NIKOME!” U tome i jeste šarm ovog minijaturnog i skrivenog megapolisa na kraju sveta, duž obala Atlanskog okeana! Predstavlja se kao primorsko mesto, a hoće u stvari da sakrije tajne jednog velegrada svojim veoma dugim palmama, neobičnim trgovima, sivim zgradama kako u kolonijalnom tako i u stilu secesije. Okićen prelepim balkonima od rustičnog kovanog gvožđa koji blješte na suncu, samo se ponekad nasmeši i pokaže svu svoju lepotu. Ali tu je i caka. Montevideo zato i pleni svojom mističnošću. Malo podseća na Đenovu, čas na Barselonu. Ima i taj setan lisabonski ton, iako nema Fada, ali kako se ovde tvrdi postojbina je Tanga. Kao da je sve gradove sveta objedinio samo jednim svojim dodirom. Ono što provejava u njemu je ta kosmopolitsko mediteranska tiha energija, protkana Afro-uticajem robova koji su naseljavali ovaj grad u prošlosti. Nosi u sebi nezaobilazni Južno Američki latino vajb, koji ođekuje iz Buenos Airesa! Grad od 1,5. miliona ljudi, Montevideo ima specifičnu skrivenu energiju. Vrlo je urban, skroman, a bogat raznim sadržajima. Obiluje lepim lokalima, restoranima i vrlo specifičnim enterijerima. Centralna je tačka i pola stanovništva Urugvaja živi u njemu i njegovoj okolini. Jedna od najvećih luka Južne Amerike, država u drzavi. Ima predivan park, pravi mediteranski, „Fuente del Parque Battle”, na brdu, sa koga se vidi novi deo grada na obali. Ima vrlo poznato pozorište „Solis”, koje spada u jedno od najlepših u Južnoj Americi.

Prva naša stanica je bila, pogodićete i sami, naravno stadion Centenario. Suočavanje sa prošlošću i odlazak na to sveto mesto gde je naša reprezentacija(prve)Jugoslavije osvojila treće mesto na prvom svetskom prvenstvu u fudbalu, davne 1930-te godine. Jedan odlazak u muzej i deset minuta ćutanja za skoro sto godina sećanja. Skamenjen gledam Mošu Marijanovića, Aleksandra Tirnanića, golmana Jakšića i ostale naše velikane kako i dalje ponosno stoje na velikom foto-tapetu centralnog stadionskog muzeja. Dok mi suze u očima ispiraju vrelinu zagušljivog prostora vrlo lepog konceptualno sređenog „ Muzeo de Fudbal”. Gledam i prvu originalnu loptu sa kojom se igralo na mundijalu, nalik čuvenoj „krpenjači” od kože. Ovde je u stalnoj postavci i živa replika kupa Žila Rimea, jer originalni je malo severnije, u Brazilu, doživotno. Od silnog uzbuđenja silazim dole i upoznajem se sa „ Monumento de fudbol Centenario Mundial”, stadionom koji je sagrađen baš za odigravanje svetskog prvenstva. Dodir večnosti, hram fudbala koji i dalje čuva i krije svoje tajne kako je Urugvaj postao prvi zvanični šampion sveta u fudbalu. Vreo je dan, obilazim ceo stadion, silazim na teren pa se penjem na jedan mali i ograđeni deo tribine koji nije renoviran. Tu se i dalje nalaze stare daske za sedenje još iz onog starog vremena, da podsećaju na slavne dane i istoriju, na šta su Urugvajci vrlo ponosni. Pošto sam na vrhu stadiona bez krova pogled puca na novi deo grada, vidikovac gde spoznajem ceo Montevideo kao na dlanu.

Od pešačke zone starog grada, kad se prođe luka i ostatak stare tvrđave, prostire se najpoznatiji i najveći trg u Montevideu „Plaza de la Independensija”. U samom centru na platou, nalazi se spomenik nacionalnom heroju Hoseu Artigasi. Njegovi ostaci se nalaze u mauzoleju sagrađenom ispod platoa. Na mene je najveći utisak ostavila prepoznatljiva građevina „Palata Salvo”, koja mi je bila i ujedno najveća inspiracija za moj foto-aparat. Tvorac ove palate je italijanski arhitekta koji ju je posvetio porodici Salvo, po kojoj i nosi ime. Palata ima na vrhu neobičnu veliku kupolu i nekoliko manjih sa strane, pa je tako postala prepoznatljiv simbol grada. Kada je izgrađena 1928. godine nosila je titulu najviše zgrade u Južnoj Americi. Kasnije je izgrađena njena replika u Buenos Airesu. Moju uobičajenu jutarnju kafu menjam za čaj, koji konzumiram s’nogu u letu, jer je malo vremena u opticaju. To je čuveni Mate, tradicionalno piće koje se pravi od istoimene trave koja raste u Urugvaju i u okolnim zemljama, Argentini, Paragvaju i južnom delu Brazila. Mate ima ukus vrlo jakog čaja, poseban način pripreme i karakterističnu aparaturu iz koje se servira. Vrlo je autentično piće za ovaj deo Južne Amerike i Urugvajci ga masovno piju na ulici i na skoro svim javnim mestima, kao mi sada dok hitamo dalje. Silazimo niz strme ulice, a veliki teretni stari brod kao da je izašao iz nekog drugog, starog vremena. Prekrivajući veliku vodu u daljini spaja uglove istih strmih ulica dole na obali. Seku me kao sabljom mirisi soli, joda, algi, kao i rečni miris koji samo tutnji mojim čulima. Taj slatko-slani koktel umotan u sepiju, pomešan rekom i okeanom još uvek duboko isparava u meni. Dok gledamo stare primorske kuće kao da se pomeraju, slušamo jedinstvenu muziku koja identifikuje ljude sa obe strane zaliva De la Plata. Nastao krajem 19. veka u kafanama i bordelima Buenos Airesa i Montevidea. Odatle se preselio na akademije i u plesne škole, gde su nastali tipični River Plata orkestri. Sastav „ovog tima” je klavir, harmonika i dva kontrabasa. Zove se kratko i jasno, Tango! Dok nam na putu ka obali gradski svirači izvode Žerarda Matosa Rodrigeza i njegovu čuvenu „Lakumparsitu.„ Ja više od sreće ne znam gde sam i koja me voda to zapljuskuje. Silazmo na obalu najvećeg estuara na La Plata, gde su tokovi voda neobjašnjivi i geografski potpuno nesvakidašnji. Jedna od najdužih reka na svetu, Parana sa svojim zalivom La Plata uliva se u ogromni Atlanski okean i pravi živu granicu dve zemlje. Dokovi Montevidea, najlepši na svetu, ko ih nije probao, okusio, kao da nije ni bio ovde. Sve u braon boji i voda, čak još jedan dan koji polako nestaje. Zarđali svetionici gledaju u bezdan ka pučini okeana čiste sepije, grada Montevidea koji kao skamenjen stoji gore, kao u nekoj neverici i svom rustično-monumentalnom stilu, ali nikako oronulom. Dok pada noć nad Montevideom još jedna sam samolepljiva sličica iz nekog starog fudbalskog albuma koja je slučajno ispala tu na ovu predivnu obalu i ostala večito zalepljena između vremena. Tačno negde između reke i okeana, kao i u fudbalu, tako i u životu video sam dugu braon boje sa upaljenim bakljama kako svetle u daljini pokazavši mi put. Od sreće je klicala moje poslednje minute grada na kraju sveta koji ostavljam, a u isto vreme od tuge zviždala što me već tu na obali čeka onaj isti brod koji će me vratiti u svetlost još jedne noći, grada Buenos Airesa. Montevideo je jedini grad na svetu koji kada se izgovara za sobom ostavlja „eho”. Pobedio sam ujutru čim sam ga video, a izgubio već uveče kada sam ga napuštao, tako da smo Montevideo i ja tog letnjeg dana odigrali nerešeno.