Монтевидео, престоница фудбала

Одувек сам се питао шта ли се крије у овој фамозној игри? Због чега је тако спектакуларна, јединствена и другачија од осталих? Још од раног детињства „морило” ме је питање зашто буди толики набој и емоције код људи и шта је то што га чини да се без њега не може врло често ни до купатила?! Добро се сећам, једном смо давно као клинци гледали врло важну утакмицу у старој соби, мог породичног стана . Било нас је пуно за тако малу просторију. Вриштали смо, скакали, бацали се на под, ношени неописиво спонтаној еуфорији. Изненада закуца на врата моја покојна баба. Улази у собу и тихо нас запита:”Шта је бре децо, што тако урличете када је нула-нула?!” Е, то је то, можда баш у овом питању се и налази сам одговору. Тај фудбал, једина ствар на свету за мене која је идентична као и сам живот. Најбоље распоређен однос среће и туге, правде и неправде умотане у једно. Фудбал је неописиво чудо које спаја људе, нације и државе. Толико је моћан да може понекад озбиљно да их и раздвоји. Онда се са разлогом више и не питам. Зашто не би био толико моћан да ме натера да због њега посетим један град који се налази на самом крају света…

Стигли смо напокон заједно да после 88. године чекања вратимо и исправимо један стари дуг фудбалској историји две напаћене земље из те веома важне 1930-те године. Наши дедови можда ово нису смели. Ови други нису хтели, а већина њих није ни умела. Небитно, свакако сада смо дошли заједно и освојили Монтевидео, за само један дан! Мала српско-хрватска дружина, сада коначно комплетна први пут у овом граду, заједно, иако нас је стигло само шесторо. Историја каже да га је Магелан први опловио. Ко ли му је онда дао име? Легенда кружи да је град Монтевидео око 1730-те. године открио шпански војник Бруно Маурицио де Забала. Само име потиче од брда које се простире западно од залива Ла Плате, која се улива у Атлански океан. Бруно је угледавши брдо на копну, узвикнуо Монте видео, што у преводу значи „видео сам брдо”, те је град тако добио име. Управо са тог узвишења простире се најлепши поглед на читаву уругвајску престоницу. На путу ка центру града, налази се насеље које има гомилу улица са називима скоро свих земаља света. Тако, рецимо, постоји улица која се зове исто као малопре споменута, Југославија. Шпанци су га основали, а Италијани изградили. Монтевидео неће то тако лако признати па често воли да каже: „НИСАМ  НИЧИЈИ, НЕ ПРИПАДАМ НИКОМЕ!” У томе и јесте шарм овог минијатурног и скривеног мегаполиса на крају света, дуж обала Атланског океана! Представља се као приморско место, а хоће у ствари да сакрије тајне једног велеграда својим веома дугим палмама, необичним трговима, сивим зградама како у колонијалном тако и у стилу сецесије. Окићен прелепим балконима од рустичног кованог гвожђа који бљеште на сунцу, само се понекад насмеши и покаже сву своју лепоту. Али ту је и цака. Монтевидео зато и плени својом мистичношћу. Мало подсећа на Ђенову, час на Барселону. Има и тај сетан лисабонски тон, иако нема Фада, али како се овде тврди постојбина је Танга. Као да је све градове света објединио само једним својим додиром. Оно што провејава у њему је та космополитско медитеранска тиха енергија, проткана Афро-утицајем робова који су насељавали овај град у прошлости. Носи у себи незаобилазни Јужно Амерички латино вајб, који ођекује из Буенос Аиреса! Град од 1,5. милиона људи, Монтевидео има специфичну скривену енергију. Врло је урбан, скроман, а богат разним садржајима. Обилује лепим локалима, ресторанима и врло специфичним ентеријерима. Централна је тачка и пола становништва Уругваја живи у њему и његовој околини. Једна од највећих лука Јужне Америке, држава у дрзави. Има предиван парк, прави медитерански, „Фуенте дел Парqуе Баттле”, на брду, са кога се види нови део града на обали. Има врло познато позориште „Солис”, које спада у једно од најлепших у Јужној Америци.

Прва наша станица је била, погодићете и сами, наравно стадион Центенарио. Суочавање са прошлошћу и одлазак на то свето место где је наша репрезентација(прве)Југославије освојила треће место на првом светском првенству у фудбалу, давне 1930-те године. Један одлазак у музеј и десет минута ћутања за скоро сто година сећања. Скамењен гледам Мошу Маријановића, Александра Тирнанића, голмана Јакшића и остале наше великане како и даље поносно стоје на великом фото-тапету централног стадионског музеја. Док ми сузе у очима испирају врелину загушљивог простора врло лепог концептуално сређеног „ Музео де Фудбал”. Гледам и прву оригиналну лопту са којом се играло на мундијалу, налик чувеној „крпењачи” од коже. Овде је у сталној поставци и жива реплика купа Жила Римеа, јер оригинални је мало северније, у Бразилу, доживотно. Од силног узбуђења силазим доле и упознајем се са „ Монументо де фудбол Центенарио Мундиал”, стадионом који је саграђен баш за одигравање светског првенства. Додир вечности, храм фудбала који и даље чува и крије своје тајне како је Уругвај постао први званични шампион света у фудбалу. Врео је дан, обилазим цео стадион, силазим на терен па се пењем на један мали и ограђени део трибине који није реновиран. Ту се и даље налазе старе даске за седење још из оног старог времена, да подсећају на славне дане и историју, на шта су Уругвајци врло поносни. Пошто сам на врху стадиона без крова поглед пуца на нови део града, видиковац где спознајем цео Монтевидео као на длану.

Од пешачке зоне старог града, кад се прође лука и остатак старе тврђаве, простире се најпознатији и највећи трг у Монтевидеу „Плаза де ла Индепенденсија”. У самом центру на платоу, налази се споменик националном хероју Хосеу Артигаси. Његови остаци се налазе у маузолеју саграђеном испод платоа. На мене је највећи утисак оставила препознатљива грађевина „Палата Салво”, која ми је била и уједно највећа инспирација за мој фото-апарат. Творац ове палате је италијански архитекта који ју је посветио породици Салво, по којој и носи име. Палата има на врху необичну велику куполу и неколико мањих са стране, па је тако постала препознатљив симбол града. Када је изграђена 1928. године носила је титулу највише зграде у Јужној Америци. Касније је изграђена њена реплика у Буенос Аиресу. Моју уобичајену јутарњу кафу мењам за чај, који конзумирам с’ногу у лету, јер је мало времена у оптицају. То је чувени Мате, традиционално пиће које се прави од истоимене траве која расте у Уругвају и у околним земљама, Аргентини, Парагвају и јужном делу Бразила. Мате има укус врло јаког чаја, посебан начин припреме и карактеристичну апаратуру из које се сервира. Врло је аутентично пиће за овај део Јужне Америке и Уругвајци га масовно пију на улици и на скоро свим јавним местима, као ми сада док хитамо даље. Силазимо низ стрме улице, а велики теретни стари брод као да је изашао из неког другог, старог времена. Прекривајући велику воду у даљини спаја углове истих стрмих улица доле на обали. Секу ме као сабљом мириси соли, јода, алги, као и речни мирис који само тутњи мојим чулима. Тај слатко-слани коктел умотан у сепију, помешан реком и океаном још увек дубоко испарава у мени. Док гледамо старе приморске куће као да се померају, слушамо јединствену музику која идентификује људе са обе стране залива Де ла Плата. Настао крајем 19. века у кафанама и борделима Буенос Аиреса и Монтевидеа. Одатле се преселио на академије и у плесне школе, где су настали типични Ривер Плата оркестри. Састав „овог тима” је клавир, хармоника и два контрабаса. Зове се кратко и јасно, Танго! Док нам на путу ка обали градски свирачи изводе Жерарда Матоса Родригеза и његову чувену „Лакумпарситу.„ Ја више од среће не знам где сам и која ме вода то запљускује. Силазмо на обалу највећег естуара на Ла Плата, где су токови вода необјашњиви и географски потпуно несвакидашњи. Једна од најдужих река на свету, Парана са својим заливом Ла Плата улива се у огромни Атлански океан и прави живу границу две земље. Докови Монтевидеа, најлепши на свету, ко их није пробао, окусио, као да није ни био овде. Све у браон боји и вода, чак још један дан који полако нестаје. Зарђали светионици гледају у бездан ка пучини океана чисте сепије, града Монтевидеа који као скамењен стоји горе, као у некој неверици и свом рустично-монументалном стилу, али никако оронулом. Док пада ноћ над Монтевидеом још једна сам самолепљива сличица из неког старог фудбалског албума која је случајно испала ту на ову предивну обалу и остала вечито залепљена између времена. Тачно негде између реке и океана, као и у фудбалу, тако и у животу видео сам дугу браон боје са упаљеним бакљама како светле у даљини показавши ми пут. Од среће је клицала моје последње минуте града на крају света који остављам, а у исто време од туге звиждала што ме већ ту на обали чека онај исти брод који ће ме вратити у светлост још једне ноћи, града Буенос Аиреса. Монтевидео је једини град на свету који када се изговара за собом оставља „ехо”. Победио сам ујутру чим сам га видео, а изгубио већ увече када сам га напуштао, тако да смо Монтевидео и ја тог летњег дана одиграли нерешено.