Sove protiv ajkula
I dok je program ovogodišnjeg festivala kratke priče u samoj Kikindi, nakon gradonačelnikovog stavljanja cenzorskog katanca na vrata gradske bilbioteke, tokom te iste večeri održan u avliji jedne privatne kuće, u Beogradu se, naredne večeri, na Vidovdan, nije desilo ama baš ništa
Pre osamnaest leta, u prelepoj bašti kikindske Narodne biblioteke „Jovan Popović“ održan je prvi festival kratke priče „Kikinda šort“. Osmislili su ga mladi kikindski pisci željni kreativnog druženja sa kolegama iz Srbije i drugih delova bivše Jugoslavije. Zahvaljujući njihovom entuzijazmu te svakovrsnoj podršci tadašnje direktorke gradske biblioteke, ovaj književni festival odmah je zadobio naklonost publike i umetnika. Svakoga juna, autori su nastupali u bašti kikindske biblioteke i na nekoj od prestoničkih letnjih scena. Dobar glas „Kikinda šorta“ brzo je počeo da se širi i van granica svih naših jezika, pa su na ovom književnom festivalu, u narednim godinama, gostovali i svetski priznati pripovedači. Neki od njih su se i sami javljali organizatorima sa željom da se nađu pred vernom publikom. Kikinda više nije bila samo prirodno stanište sova, već je postala i toplo gnezdo savremene svetske kratke priče. Organizatori festivala su se svih ovih godina suočavali sa tako uobičajenim a tako ponižavajućim materijalnim nedaćama. Ali baš u ovoj godini, kada je trebalo da „Kikinda šort“ postane punoletan i stekne pravo glasa, festival je najtransparentnije moguće zabranjen iz koliko jasnih toliko besmislenih ideoloških razloga. Prvo je ličnom odlukom gradonačelnika Kikinde, pred sam početak prve festivalske večeri, autorima i publici zabranjen ulazak u biblioteku i onu prelepu baštu, da bi naredne večeri, kada je trebalo da se ovogodišnji učesnici „Kikinda šorta“ predstave beogradskoj publici u „Dorćol placu“, organi reda zabranili održavanje svih unapred zakazanih okupljanja za taj dan.
Gradonačelnik Kikinde je izjavio kako nema ništa protiv organizatora „Kikinda šorta“, ali da ima protiv konkretnih učesnika festivala. Organi reda u prestonici nisu imali ništa protiv bilo koga, ali je gostovanje kikindskog književnog festivala u Beogradu bilo predviđeno za dvadeset i osmi jun, dan u kome su u prestonici bili planirani pa otkazani programi festivala „Mirdita – dobar dan“.
I dok je program ovogodišnjeg festivala kratke priče u samoj Kikindi, nakon gradonačelnikovog stavljanja cenzorskog katanca na vrata gradske bilbioteke, tokom te iste večeri održan u avliji jedne privatne kuće, u Beogradu se, naredne večeri, na Vidovdan, nije desilo ama baš ništa. Sem još jednog, možebiti malog, malecnog, ali ipak nesumnjivog, našeg, poraza.
Istina, „prozvani“ učesnici festivala su, za medije koji su o ovom slučaju izveštavali svoju publiku, rekli ono što se u Srbiji, u ovakvim i sličnim slučajevima, već duže vremena govori. Saopštenja u kojima se insistira na slobodi govora i umetničkog izražavanja izdali su srpski PEN i Bibliotekarsko društvo Srbije. Svi preostali akteri ovdašnje scene su ćutali. Mnogi će reći kako razlog za ovaj jednoglasni muk počiva u lažnoj lojalnosti i istinskoj zastrašenosti društvenih subjekata. Ipak, pre će biti kako je reč o kolektivnoj prezasićenosti količinom prostote kojom se neprekidno zatrpava javni prostor. U takvoj neatmosferi više nije moguće ni osetiti potrebu da se razgovara sa neistomišljenikom.
Da odricanje od dijaloga nije deo samo našeg „folklora“, vrlo slikovito je pokazao festival koji je samo desetak dana nakon skraćivanja „Kikinda šorta“ održan u Sarajevu. Uz podršku tamošnje Kancelarije OEBS-a, u glavnom gradu Bosne i Hercegovine je od 3. do 5. jula održan prvi Međukulturni festival, koji su zajednički organizovali kulturna društva „Prosvjeta“, „Napredak“, „Preporod“ i „La Benevolencija“. Verujemo da ni gradonačelnik Kikinde ne bi imao ništa protiv ideje da za istim stolom sede i razmenjuju mišljenja čelnici bosanskohercegovačkih kulturnih društava Srba, Hrvata, Bošnjaka i Jevreja. Ali, Međukulturni festival je trajao puna tri dana a za pomenutim stolom se razgovaralo samo jednom! Kako stoji u programu ove manifestacije, u prostorijama sarajevske Jevrejske opštine je 4. jula, tačno u podne, održan okrugli sto „Kulturna saradnja i dijalog: put ka održivom miru“. Prethodnog dana, u prostorijama „Prosvjete“ organizovana je „Izložba temeljnih organizacija kulture naroda B i H“, dok je poslednjeg festivalskog dana na programu bio koncert solo pesama, na kome su izvođene kompozicije Morisa Ravela i dva bosanskohercegovačka autora.
Koliko je ružno i opasno da se piscima zabranjuje da javno govore, toliko je lepo i prekopotrebno da se javno peva. Ali je u svetlu sumračne atmosfere u kojoj živimo zabrana jednog, a održavanje drugog festivala deo jednog te istog besmisla koji nam se nudi kao jedino moguće rešenje. Sve žučnija ostrašćenost sa jedne i sve sveobuhvatnija obamrlost sa druge strane zajednički su imenitelji današnjeg globalnog sveta.
A da bi se sagledala njegova ispraznost i pretnja koju ova ljuštura u sebi nosi, nije potrebno listati stranice knjiga savremenih autora, niti tragati za digitalnim zapisom kakve smislene rasprave mislećih, još uvek slobodnih ljudi. Dovoljno je pogledati naizgled bezazlen, čak donekle pre glupav nego zabavan film „Ispod Pariza“, koji se od početka juna, kada je postavljen na digitalnu platformu „Netfliks“, nalazi u samom vrhu gledanosti.
Najveći deo ljudi ga je pogledao jer je reč o filmu o ajkulama koje jedu ljude. Deo gledalaca ga je video i kao uvrnutu reklamu za predstojeće Olimpijske igre, čije bi svečano otvaranje trebalo da se odigra upravo duž Sene i njenih obala.
A reč je o priči o velikim morskim ribama koje se pojavljuju u Seni i na čijem kraju zbog bandoglavosti boraca za očuvanje životne sredine i vladajućih političkih struktura Pariz (čitaj: svet) biva potopljen vodom kojom gospodare proždrljive ajkule. I tu je kraj! Nema više. Ni održivog mira, ni razgovora o njemu. U najkraćem: katastrofa. Sem za one kikindske sove, koje su nam, sve je izvesnije, jedina i poslednja nada.
