Сове против ајкула
И док је програм овогодишњег фестивала кратке приче у самој Кикинди, након градоначелниковог стављања цензорског катанца на врата градске билбиотеке, током те исте вечери одржан у авлији једне приватне куће, у Београду се, наредне вечери, на Видовдан, није десило ама баш ништа
Пре осамнаест лета, у прелепој башти кикиндске Народне библиотеке „Јован Поповић“ одржан је први фестивал кратке приче „Кикинда шорт“. Осмислили су га млади кикиндски писци жељни креативног дружења са колегама из Србије и других делова бивше Југославије. Захваљујући њиховом ентузијазму те сваковрсној подршци тадашње директорке градске библиотеке, овај књижевни фестивал одмах је задобио наклоност публике и уметника. Свакога јуна, аутори су наступали у башти кикиндске библиотеке и на некој од престоничких летњих сцена. Добар глас „Кикинда шорта“ брзо је почео да се шири и ван граница свих наших језика, па су на овом књижевном фестивалу, у наредним годинама, гостовали и светски признати приповедачи. Неки од њих су се и сами јављали организаторима са жељом да се нађу пред верном публиком. Кикинда више није била само природно станиште сова, већ је постала и топло гнездо савремене светске кратке приче. Организатори фестивала су се свих ових година суочавали са тако уобичајеним а тако понижавајућим материјалним недаћама. Али баш у овој години, када је требало да „Кикинда шорт“ постане пунолетан и стекне право гласа, фестивал је најтранспарентније могуће забрањен из колико јасних толико бесмислених идеолошких разлога. Прво је личном одлуком градоначелника Кикинде, пред сам почетак прве фестивалске вечери, ауторима и публици забрањен улазак у библиотеку и ону прелепу башту, да би наредне вечери, када је требало да се овогодишњи учесници „Кикинда шорта“ представе београдској публици у „Дорћол плацу“, органи реда забранили одржавање свих унапред заказаних окупљања за тај дан.
Градоначелник Кикинде је изјавио како нема ништа против организатора „Кикинда шорта“, али да има против конкретних учесника фестивала. Органи реда у престоници нису имали ништа против било кога, али је гостовање кикиндског књижевног фестивала у Београду било предвиђено за двадесет и осми јун, дан у коме су у престоници били планирани па отказани програми фестивала „Мирдита – добар дан“.
И док је програм овогодишњег фестивала кратке приче у самој Кикинди, након градоначелниковог стављања цензорског катанца на врата градске билбиотеке, током те исте вечери одржан у авлији једне приватне куће, у Београду се, наредне вечери, на Видовдан, није десило ама баш ништа. Сем још једног, можебити малог, малецног, али ипак несумњивог, нашег, пораза.
Истина, „прозвани“ учесници фестивала су, за медије који су о овом случају извештавали своју публику, рекли оно што се у Србији, у оваквим и сличним случајевима, већ дуже времена говори. Саопштења у којима се инсистира на слободи говора и уметничког изражавања издали су српски ПЕН и Библиотекарско друштво Србије. Сви преостали актери овдашње сцене су ћутали. Многи ће рећи како разлог за овај једногласни мук почива у лажној лојалности и истинској застрашености друштвених субјеката. Ипак, пре ће бити како је реч о колективној презасићености количином простоте којом се непрекидно затрпава јавни простор. У таквој неатмосфери више није могуће ни осетити потребу да се разговара са неистомишљеником.
Да одрицање од дијалога није део само нашег „фолклора“, врло сликовито је показао фестивал који је само десетак дана након скраћивања „Кикинда шорта“ одржан у Сарајеву. Уз подршку тамошње Канцеларије ОЕБС-а, у главном граду Босне и Херцеговине је од 3. до 5. јула одржан први Међукултурни фестивал, који су заједнички организовали културна друштва „Просвјета“, „Напредак“, „Препород“ и „Ла Беневоленција“. Верујемо да ни градоначелник Кикинде не би имао ништа против идеје да за истим столом седе и размењују мишљења челници босанскохерцеговачких културних друштава Срба, Хрвата, Бошњака и Јевреја. Али, Међукултурни фестивал је трајао пуна три дана а за поменутим столом се разговарало само једном! Како стоји у програму ове манифестације, у просторијама сарајевске Јеврејске општине је 4. јула, тачно у подне, одржан округли сто „Културна сарадња и дијалог: пут ка одрживом миру“. Претходног дана, у просторијама „Просвјете“ организована је „Изложба темељних организација културе народа Б и Х“, док је последњег фестивалског дана на програму био концерт соло песама, на коме су извођене композиције Мориса Равела и два босанскохерцеговачка аутора.
Колико је ружно и опасно да се писцима забрањује да јавно говоре, толико је лепо и прекопотребно да се јавно пева. Али је у светлу сумрачне атмосфере у којој живимо забрана једног, а одржавање другог фестивала део једног те истог бесмисла који нам се нуди као једино могуће решење. Све жучнија острашћеност са једне и све свеобухватнија обамрлост са друге стране заједнички су именитељи данашњег глобалног света.
А да би се сагледала његова испразност и претња коју ова љуштура у себи носи, није потребно листати странице књига савремених аутора, нити трагати за дигиталним записом какве смислене расправе мислећих, још увек слободних људи. Довољно је погледати наизглед безазлен, чак донекле пре глупав него забаван филм „Испод Париза“, који се од почетка јуна, када је постављен на дигиталну платформу „Нетфликс“, налази у самом врху гледаности.
Највећи део људи га је погледао јер је реч о филму о ајкулама које једу људе. Део гледалаца га је видео и као уврнуту рекламу за предстојеће Олимпијске игре, чије би свечано отварање требало да се одигра управо дуж Сене и њених обала.
А реч је о причи о великим морским рибама које се појављују у Сени и на чијем крају због бандоглавости бораца за очување животне средине и владајућих политичких структура Париз (читај: свет) бива потопљен водом којом господаре прождрљиве ајкуле. И ту је крај! Нема више. Ни одрживог мира, ни разговора о њему. У најкраћем: катастрофа. Сем за оне кикиндске сове, које су нам, све је извесније, једина и последња нада.
