Tragom jedne venčanice
Jedan novi eksponat u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu otkriva nam tajne o veštini, stilu, o temama kojima se bavio i načinu na koji je razmišljao dok je stvarao slavni jugoslovenski kreator visoke mode Aleksandar Joksimović
Muzej primenjene umetnosti u Beogradu. Pred nama je novi eksponat. Na legendi piše: Venčanica / Aleksandar Joksimović, 1971. / sašila Smilja Ignjić / saten, sintetika, plastika, legura, krzno bele polarne lisice / poklon Irini i Branimira Reljina.
Sve do sada nismo imali priliku da uživo vidimo ovakvu vrhunsku, originalnu kreaciju Aleksandra Joksimovića, a njena je vrednost u tome što veoma rečito govori o stvaralaštvu ovog kreatora. Naime, modeli iz njegovih kolekcija „Simonida”, „Vitraž” „Prokleta Jerina”, „Vela Nigrinova”, „Emina”, „Milena Barili”... (koje je realizovao za „Centrotekstil” i Kožarsko-tekstilni kombinat „Visoko”) jednostavno nisu sačuvani i ako poneki komad možda još postoji, nalazi se sakriven od očiju javnosti u privatnom posedu onih koji su imali tu retku priliku da Joksimović kreira za njih. Nama, proučavaocima njegovog rada, na raspolaganju su bile, nažalost iako izuzetne, samo fotografije kao i Joksimovićeve skice i modne ilustracije koje se čuvaju u zbirci Muzeja primenjene umetnosti.
Dok posmatram venčanicu, svaki njen detalj budi različite asocijacije: Joksimović je jednom prilikom govorio o velikim modnim kreatorima s kojima je bio rame uz rame na svetskim modnim pistama prikazujući svoje kolekcije: „Na Kardenovoj reviji mogli ste da vidite odeću takve konstrukcije da niste mogli da verujete odakle počinje i gde se završava šav – bila je to čista arhitektura u tekstilu”. Upravo tako izgleda i haljina pred kojom stojim – savršene je konstrukcije. Bio je to jedan od uslova da steknete priznanje modnih stručnjaka u Parizu, a Joksimoviću su upravo oni, posle njegovog prvog predstavljanja u prestonici visoke mode s kolekcijom „Prokleta Jerina”, ponudili mesto kreatora u „Dioru” 1969. godine.
Zatim, kroj venčanice u obliku slova A podseća na kroj haljina iz njegove prve kolekcije visoke mode „Simonida” (1967), kojom je osvojio celu Jugoslaviju, a svaka žena je u ormanu imala makar jednu „Simonidu” – haljinu A kroja sa zvonastim rukavima koje bi same šile po uzoru na kolekciju. Inspiracija srednjovekovnom srpskom kraljicom omogućila je Joksimoviću da motivima iz srpsko-vizantijske umetnosti oplemeni tada, među kreatorima visoke mode u svetu, dominantni minimalistički i futuristički „Spejs ejdž” stil podstaknut osvajanjem svemira šezdesetih godina prošlog veka. Joksimović je sebi postavio izazov – da ornament s fasade manastira, izveden u kamenu, prenese na tkaninu tako da izgleda kao da je isklesan.
Elemente „Spejs ejdža” prepoznajemo i na venčanici Reljinovih u veoma neobičnoj, čak i za današnje vreme modernoj kragni koja se, kako nalaže kopča na njoj, nosi podignuta, dok motivi na čipki ukrašenoj providnim kamenčićima, koja je aplicirana na rukavima i donjem delu haljine, podsećaju na ornamente.
Krzno bele lisice kojim su obrubljeni haljina i rukavi direktna je veza s kolekcijom „Emina”, realizovanom iste godine kada je kreirana i venčanica. Bila je to kolekcija inspirisana istoimenom pesmom Alekse Šantića i bosansko-hercegovačkim folklorom u kojoj su večernje haljine bile sašivene od kože, a bunde od krzna obojenog jarkim bojama. Vrhunac kolekcije predstavljala je venčanica od bele izuzetno tanke nape ukrašena krznom bele lisice. „Emina” je prikazana u Beogradu, Parizu i Rimu. Joksimović je pričajući o ovoj kolekciji s novinarkom Milom Savić (Bazar, 1971) na primeru „Emine” tada otkrio svoj proces rada na jednoj kolekciji, ali i osmišljavanju modne revije od koje je pravio poseban spektakl s muzikom, zvučnim efektima, scenografijom i koreografijom: „Kada uzmem papir i okružim se materijalima počinjem izradu skica. Dok sam radio ’Eminu’, zamislio sam najpre prvu scenu: izlazi ona, za njom tri mladića. Već vidim kako svi izgledaju, imam čitavu kompoziciju i crtam skicu za skicom. Dok crtam, već imam muziku i pokret. Tako ide scena za scenom i kada dođem do svadbe – ja sam završio kolekciju. Naravno, docnije, u realizaciji, ima i odstupanja, ali veoma malo. Od početka, od prve skice počinje rad s manekenima. Oni rade mnogo, kao i ja. Isprobavam modele, proučavam svaki korak u koreografiji, tražimo i snimamo novu muziku, dogovaramo se. Sve se to radi s dušom, uživljavamo se u atmosferu, od početka. Tako smo snimili muziku iz ’Emine’ i još dok se koža krojila u fabrici svi mi: modelari, krojači, manekeni – slušali smo je neprestano. U pauzi, dok su se radnici odmarali od posla, manekeni su vežbali neki novi korak bosanskog kola. I zato, posle svega, uspeh u Rimu ne smatram samo svojim uspehom, već uspehom svih nas.” Posle revije u Rimu novinari italijanske državne televizije došli su u Beograd da snime dokumentarni film o Aleksandru Joksimoviću.
Venčanica Reljinovih, kao model kreiran za posebnu priliku, pružila je Joksimoviću mogućnost da u nju utka motive iz različitih kolekcija i tako stvori jedan dragoceni, reprezentativni komad, kakve za sobom ostavljaju kreatori visoke mode. To je eksponat koji govori o njegovoj veštini, stilu, temama koje su ga okupirale i načinu na koji je razmišljao dok je stvarao.
