Трагом једне венчанице
Један нови експонат у Музеју примењене уметности у Београду открива нам тајне о вештини, стилу, о темама којима се бавио и начину на који је размишљао док је стварао славни југословенски креатор високе моде Александар Јоксимовић
Музеј примењене уметности у Београду. Пред нама је нови експонат. На легенди пише: Венчаница / Александар Јоксимовић, 1971. / сашила Смиља Игњић / сатен, синтетика, пластика, легура, крзно беле поларне лисице / поклон Ирини и Бранимира Рељина.
Све до сада нисмо имали прилику да уживо видимо овакву врхунску, оригиналну креацију Александра Јоксимовића, а њена је вредност у томе што веома речито говори о стваралаштву овог креатора. Наиме, модели из његових колекција „Симонида”, „Витраж” „Проклета Јерина”, „Вела Нигринова”, „Емина”, „Милена Барили”... (које је реализовао за „Центротекстил” и Кожарско-текстилни комбинат „Високо”) једноставно нису сачувани и ако понеки комад можда још постоји, налази се сакривен од очију јавности у приватном поседу оних који су имали ту ретку прилику да Јоксимовић креира за њих. Нама, проучаваоцима његовог рада, на располагању су биле, нажалост иако изузетне, само фотографије као и Јоксимовићеве скице и модне илустрације које се чувају у збирци Музеја примењене уметности.
Док посматрам венчаницу, сваки њен детаљ буди различите асоцијације: Јоксимовић је једном приликом говорио о великим модним креаторима с којима је био раме уз раме на светским модним пистама приказујући своје колекције: „На Карденовој ревији могли сте да видите одећу такве конструкције да нисте могли да верујете одакле почиње и где се завршава шав – била је то чиста архитектура у текстилу”. Управо тако изгледа и хаљина пред којом стојим – савршене је конструкције. Био је то један од услова да стекнете признање модних стручњака у Паризу, а Јоксимовићу су управо они, после његовог првог представљања у престоници високе моде с колекцијом „Проклета Јерина”, понудили место креатора у „Диору” 1969. године.
Затим, крој венчанице у облику слова А подсећа на крој хаљина из његове прве колекције високе моде „Симонида” (1967), којом је освојио целу Југославију, а свака жена је у орману имала макар једну „Симониду” – хаљину А кроја са звонастим рукавима које би саме шиле по узору на колекцију. Инспирација средњовековном српском краљицом омогућила је Јоксимовићу да мотивима из српско-византијске уметности оплемени тада, међу креаторима високе моде у свету, доминантни минималистички и футуристички „Спејс ејџ” стил подстакнут освајањем свемира шездесетих година прошлог века. Јоксимовић је себи поставио изазов – да орнамент с фасаде манастира, изведен у камену, пренесе на тканину тако да изгледа као да је исклесан.
Елементе „Спејс ејџа” препознајемо и на венчаници Рељинових у веома необичној, чак и за данашње време модерној крагни која се, како налаже копча на њој, носи подигнута, док мотиви на чипки украшеној провидним каменчићима, која је аплицирана на рукавима и доњем делу хаљине, подсећају на орнаменте.
Крзно беле лисице којим су обрубљени хаљина и рукави директна је веза с колекцијом „Емина”, реализованом исте године када је креирана и венчаница. Била је то колекција инспирисана истоименом песмом Алексе Шантића и босанско-херцеговачким фолклором у којој су вечерње хаљине биле сашивене од коже, а бунде од крзна обојеног јарким бојама. Врхунац колекције представљала је венчаница од беле изузетно танке напе украшена крзном беле лисице. „Емина” је приказана у Београду, Паризу и Риму. Јоксимовић је причајући о овој колекцији с новинарком Милом Савић (Базар, 1971) на примеру „Емине” тада открио свој процес рада на једној колекцији, али и осмишљавању модне ревије од које је правио посебан спектакл с музиком, звучним ефектима, сценографијом и кореографијом: „Када узмем папир и окружим се материјалима почињем израду скица. Док сам радио ’Емину’, замислио сам најпре прву сцену: излази она, за њом три младића. Већ видим како сви изгледају, имам читаву композицију и цртам скицу за скицом. Док цртам, већ имам музику и покрет. Тако иде сцена за сценом и када дођем до свадбе – ја сам завршио колекцију. Наравно, доцније, у реализацији, има и одступања, али веома мало. Од почетка, од прве скице почиње рад с манекенима. Они раде много, као и ја. Испробавам моделе, проучавам сваки корак у кореографији, тражимо и снимамо нову музику, договарамо се. Све се то ради с душом, уживљавамо се у атмосферу, од почетка. Тако смо снимили музику из ’Емине’ и још док се кожа кројила у фабрици сви ми: моделари, кројачи, манекени – слушали смо је непрестано. У паузи, док су се радници одмарали од посла, манекени су вежбали неки нови корак босанског кола. И зато, после свега, успех у Риму не сматрам само својим успехом, већ успехом свих нас.” После ревије у Риму новинари италијанске државне телевизије дошли су у Београд да сниме документарни филм о Александру Јоксимовићу.
Венчаница Рељинових, као модел креиран за посебну прилику, пружила је Јоксимовићу могућност да у њу утка мотиве из различитих колекција и тако створи један драгоцени, репрезентативни комад, какве за собом остављају креатори високе моде. То је експонат који говори о његовој вештини, стилу, темама које су га окупирале и начину на који је размишљао док је стварао.
