Crveni dragulj Maroka

Putevima pastira iz romana „Alhemičar” Paula Koelja – brodom s juga Španije preko Gibraltara, a onda trasom starog karavana brzim vozovima kroz Maroko, stigli smo i na kraj puta do „blaga iz Sahare”, do Marakeša ili „crvenog dragulja” ove severnoafričke zemlje. Posle dva sata zanimljivog putovanja iz Kazablanke vozom, brzinom od 300 kilometara na sat koju ne osećate, po zdanjima crvenih fasada od opeke shvatili smo da ulazimo u grad poznat upravo po fasadama.

Smešten pod planinom Atlas, nadomak Sahare, afrički je grad neobično promenljive klime u svako doba godine, ali nam letnja kiša nije pokvarila raspoloženje. U taksiju koji odmah stiže i košta oko 10 evra od stanice do medine ili stare gradske tvrđave, na radiju su hitovi zapadnoevropske pop muzike. Ljubazni taksista pevuši s nama dok prolazimo bulevarom između takođe poznatih, velikih vrtova s mini-jezerima i rečicama zbog kojih još, osim zbog klime, Marakeš mnogi nazivaju pustinjskom oazom.

Stigavši brzo u jednu od najprometnijih starih medina u arapskom svetu, jedva se sa koferima probijamo kroz uske ulice u kojima se trgovci nadmeću ispred radnjica načičkanih nakitom, domaćim kožnim, drvenim i platnenim rukotvorinama, trudeći se da zapaze svakog potencijalnog kupca i porazgovaraju o ceni. Arapin pruža ruku turistkinji s koferom uveravajući je da će „najkvalitetniji” kožni kaiš samo u tom trenutku kod njega kupiti po sniženoj ceni od sedam evra.

Zanatlije se trude da na licu mesta prikažu svoja umeća u krojenju garderobe po marokanskoj modi, ali i u pravljenju drvenih kutija i orijentalnih tepiha, kožnih cipela i tašni. Starac Mohamed Bomag za pet minuta dletom je napravio šahovsku figuru od drveta. Šahovske table i kutije sa drvenim zmijama koje „za sreću” izleću iz njih već četiri generacije njegove porodice prave za turiste.

Mladi Ibrahim Razvi sa jugozapada Maroka, iz sela Zagura blizu Sahare, u Marakeš je došao da studira engleski jezik i književnost, a da bi sebi olakšao studije započeo je i sopstveni posao. Kad je bio dete, s roditeljima je živeo u nomadskom plemenu u pustinji, putujući s karavanom kamila od mesta do mesta, u stalnoj potrazi za vodom, najvrednijim blagom u Sahari. U skladu sa tradicijom njihove beduinske kulture, odlučio je i da otvori radnju za srebrni nakit sa motivima iz Sahare. „Odlučio sam da se u master studiranju posvetim bogatoj istoriji Marakeša: saznanju o životu Berbera na ovom tlu pre nego što je u 11. veku grad, šireći islam, osnovao Jusuf ibn Tašin, vođa marokanskog carstva Alamarovida, čiji glavni grad postaje Marakeš. O islamizaciji berberskog stanovništva, ali i o bogatoj istoriji tri arapske imperije pre zapadnoevropskih osvajačkih pohoda i kolonizacije Portugalaca, Španaca i Francuza još od 16. veka. Sve do zvanične i nepotpune nezavisnosti Kraljevine Maroko 1956. i do 1975. godine, kada kralj Hasan Drugi oslobađa Zapadnu Saharu od španskih osvajača Zelenim maršom sa 350.000 vojnika.” Kako kaže, želi da ostane u svojoj zemlji, blizu Sahare. Sa svojih trideset godina, želi da ovde stekne i porodicu. Oduvek je voleo srpske turiste, ali još uvek ih ovde ima manje od francuskih i španskih. Uputio nas je u Berberski muzej u kom je predstavljena kultura ove etničke grupe govoreći nam da je većina Marokanaca arapsko-berberskog porekla, bez obzira na to da li govore berberski jezik ili ne. Nedaleko odatle je Muzej Marakeša, izgrađen u stilu klasične andalužanske arhitekture sa fontanama, mozaicima i hamamima. Mešavina kultura Berbera i Arapa, stanovnika ovih prostora, vidi se ovde na svakom koraku.

Ljubaznost domaćina u rijadima

Najzad stižemo i do smeštaja. Do rijada ili tradicionalnih kuća sa unutrašnjim dvorištem i terasama sa kojih se vidi ceo grad.

U rijadu u kom ste smešteni vlada tradicija da vas odmah ponude čajem služeći ga uz performans sipanja tečnosti u slapu, sa visine. U gradu poznatom po gostoljubivosti i ritualu služenja za trpezom, domaćin Tefik Bočan nam je uz čaj doneo kolačiće sa šerbetom. Domaćini ne žure, pa naplatu računa za smeštaj koji iznosi 25 evra sa doručkom odlažu za poslednji dan.

S nestrpljenjem, kao i većina turista, posle kratkog odmora hitamo u reci turista duž uskih uličica koje sve vode do Trga Džema el Fna. Iako je veče poodmaklo, živost koju osećamo, objašnjava zašto za ovaj trg važi da je jedan od retkih u svetu koji „živi 24 sata”. Dok nas sa uličnih kioska prodavci voća nude da probamo domaći sok od narandže ili nara, tatu-majstori dozivaju nas na svoju stranu nudeći privremene tetovaže za deset evra. Onima koji su se istetovirali trajale su jedan do dva dana. Interesantniji od njih su, međutim, gutači vatre, akrobate, proročice i, naročito, ukrotitelji zmija. Jedan od njih, obećava ples zmija ako platimo pet evra, a ako ne platimo, dok pokazuje prstima kratko poručuje: „Hajde, no foto.”

Trg je otvoreni teatar koji je kao takav pod zaštitom Uneska. Oko trga je mnogo restorančića sa arapskom hranom, a iznad njih su terase s kojih se pruža panoramski pogled na trg. Na nekima od njih mogu da se nađu i evropski specijaliteti, pa i u zemlji zvanično zabranjena alkoholna pića. U turističkoj prestonici Maroka, u kafićima namenjenim za strane turiste dozvoljeno je služenje piva i koktela. U noćnom klubu „Dar, dar”, poznatom po italijanskoj i francuskoj muzici koju često čujete sa zvučnika u zemlji koja je dugo bila francuska kolonija, za turiste prave koktele koje prskaju „parfemom” dobijenim od domaćeg zdravog bilja, kako nam kažu. S reklamnih tabli zovu i u pustinjske oaze, od kojih najkomfornije nude uz jahanje kamila i golf i spavanje u nomadskim šatorima. Ima i pustinjskih rijada sa šatorima od kozjeg krzna.

S terasa na trgu Džem el Fna pada pogled i na džamiju Kutubija. Džamija je izgrađena u 12. veku po nalogu islamske i mavarsko-španske dinastije Almohada, pored stare koja nije bila okrenuta ka Meki i bila je jedna od najvećih islamskih bogomolja sa 117 stubova i 17 prolaza. Po legendi, minaret ima četiri umesto tri zlatne kugle jer je žena sultana Jakuva el Mansora naredila da se njen nakit istopi kako bi džamija dobila još jednu kuglu. Po ugledu na ovaj minaret sagrađeni su minareti kula Điralda u Sevilji i Hasan u Rabatu. Posetioci koji nisu islamske veroispovesti, džamiju mogu da vide samo spolja. Oko Kutubije se skupljaju vodonoše. U prošlosti su pozivali oduvek putnike namernike da se osveže i za to bi dobijali koji dirham. Sada se otimaju oko turista koji im za fotografisanje plaćaju 50 dirhama. Obučeni su u crvene uniforme sa zlatastim činijama za vodu, koje su okačene o kaiševe na plećima, imaju šarene kupaste šešire kojima sakrivaju lica od sunca.

Kako bismo videli noviji deo grada, provozali smo se konjskim kočijama i vožnja košta oko pet do osam evra po osobi. I novije zgrade zidane su od crvene cigle, a na ulicama se prepliću konjske kočije i brzi automobili. Bio je pravi odmor kad nas je kočijaš na kraju ostavio na kapiji Baskijske palate. „Za novinare iz Srbije je slobodan ulaz”, rekli su ljubazno na ulazu u palatu čije ime na arapskom znači „Briljantna palata”. Podignuta je 1867. godine, a poznata je po mavarskom dekoru, mozaicima, fontanama i svojih 150 soba, a bila je nekada harem. Za vreme francuske okupacije, ovde je bila rezidencija francuskog rukovodstva. Od palate, kad se izađe napolje, uske uličice stare kazbe, najstarijeg dela medine, vode opet do glavnog trga, a u njima ima nekoliko amama. Uz parno kupatilo i masažu, možete da se kupate u bazenima s hladnom vodom i sve košta oko 20 evra. Na ulazu ljubazne maserke odmah vam kažu da ne žurite, jer se u arapskom svetu ne žuri kada se uživa.

Iako smo čuli priče da taksisti traže enormno mnogo novca za vožnju do aerodroma, na taksi stanici na izlazu iz medine, u sekundi smo se dogovorili za vožnju po istoj ceni kao od stanice, za 10 evra. Ljubazni taksista pomogao je i sa koferima. Veliki broj niskobudžetnih letova koji se mogu videti na tablama aerodroma dovodi poslednjih godina armije turista u Crveni grad.

Medina od crvene gline

Bedemi marakeške medine koja je okružena velikim palminim gajevima, podignuti su u vreme vladavine dinastije Almohanda početkom srednjeg veka i građeni su od crvene gline. Medina je 2008. godine stavljena na Uneskovu listu svetske baštine.

Štavionice kože

Nadomak medine nalaze se štavionice kože čiji se jak miris oseća, pa ćete ih, sledeći miris s glavnog trga, lako i naći. U njima mogu da se kupe tašne, haljine i rukavice, može o ceni da se pregovara, ali je najinteresantnije što možete da posmatrate kako radnici boje kožu i pripremaju robu za prodaju.

Medresa „Ben Jusef”

Medrese su stare islamske škole nastale u 11. veku i podsećaju kako je obrazovanje u arapskom svetu nekada izgledalo. Medresa „Ben Jusef” u medini podignuta je u 14. veku i bila je dugo najveća u severnoj Africi. U više od 100 malih odaja bez prozora boravili su učenici. Krase je dvorište sa bazenom i fontanom i bogato ukrašene odaje za molitvu. Skoro šest vekova predstavlja najveću atrakciju za posetioce Marakeša.

Ne čudite se ako se izgubite

U Marakešu vam mapa ništa ne vredi, čak ni ona Guglova često ne pomaže. Lavirint medine Marakeša koji vrvi od turista skoro da je i one s najboljom orijentacijom u prostoru prevario. Najbolje je zapamtiti put od rijada do trga ili izlaza iz medine.

Bašta Mažorela i Sen Lorana

Baštu je 1922. na devet hiljada kvadrata površine zasadio francuski slikar Žak Mažorel došavši u Maroko da se oporavi od ozbiljne bolesti. Lavirint u egzotičnom rastinju i sa dekoracijama kupio je 1966. francuski kreator Iv Sen Loran da bi baštu zaštitio od propadanja i od planirane gradnje hotelskog rizorta. Sen Loran je uložio velika sredstva poštujući zamisao stvaraoca, tako da ona i danas izgleda raskošno sa više od 30 različitih vrsta biljaka sa svih pet kontinenata. Dominiraju kaktusi, karakteristični za ovo podneblje, a stanište je više od 15 vrsta severnoafričkih ptica. Krase je kanali i jezera sa lokvanjima, a na održavanju radi tim od 20 baštovana. Mažorelov studio je nakon obnove imanja pretvoren u pomenuti muzej posvećen berberskoj kulturi. Značajan deo postavke je Sen Loranova kolekcija skupocenog severnoafričkog tekstila. Za njega je bila izvor inspiracija, govorio je uvek.