Црвени драгуљ Марока

Путевима пастира из романа „Алхемичар” Паула Коеља – бродом с југа Шпаније преко Гибралтара, а онда трасом старог каравана брзим возовима кроз Мароко, стигли смо и на крај пута до „блага из Сахаре”, до Маракеша или „црвеног драгуља” ове северноафричке земље. После два сата занимљивог путовања из Казабланке возом, брзином од 300 километара на сат коју не осећате, по здањима црвених фасада од опеке схватили смо да улазимо у град познат управо по фасадама.

Смештен под планином Атлас, надомак Сахаре, афрички је град необично променљиве климе у свако доба године, али нам летња киша није покварила расположење. У таксију који одмах стиже и кошта око 10 евра од станице до медине или старе градске тврђаве, на радију су хитови западноевропске поп музике. Љубазни таксиста певуши с нама док пролазимо булеваром између такође познатих, великих вртова с мини-језерима и речицама због којих још, осим због климе, Маракеш многи називају пустињском оазом.

Стигавши брзо у једну од најпрометнијих старих медина у арапском свету, једва се са коферима пробијамо кроз уске улице у којима се трговци надмећу испред радњица начичканих накитом, домаћим кожним, дрвеним и платненим рукотворинама, трудећи се да запазе сваког потенцијалног купца и поразговарају о цени. Арапин пружа руку туристкињи с кофером уверавајући је да ће „најквалитетнији” кожни каиш само у том тренутку код њега купити по сниженој цени од седам евра.

Занатлије се труде да на лицу места прикажу своја умећа у кројењу гардеробе по мароканској моди, али и у прављењу дрвених кутија и оријенталних тепиха, кожних ципела и ташни. Старац Мохамед Бомаг за пет минута длетом је направио шаховску фигуру од дрвета. Шаховске табле и кутије са дрвеним змијама које „за срећу” излећу из њих већ четири генерације његове породице праве за туристе.

Млади Ибрахим Разви са југозапада Марока, из села Загура близу Сахаре, у Маракеш је дошао да студира енглески језик и књижевност, а да би себи олакшао студије започео је и сопствени посао. Кад је био дете, с родитељима је живео у номадском племену у пустињи, путујући с караваном камила од места до места, у сталној потрази за водом, највреднијим благом у Сахари. У складу са традицијом њихове бедуинске културе, одлучио је и да отвори радњу за сребрни накит са мотивима из Сахаре. „Одлучио сам да се у мастер студирању посветим богатој историји Маракеша: сазнању о животу Бербера на овом тлу пре него што је у 11. веку град, ширећи ислам, основао Јусуф ибн Ташин, вођа мароканског царства Аламаровида, чији главни град постаје Маракеш. О исламизацији берберског становништва, али и о богатој историји три арапске империје пре западноевропских освајачких похода и колонизације Португалаца, Шпанаца и Француза још од 16. века. Све до званичне и непотпуне независности Краљевине Мароко 1956. и до 1975. године, када краљ Хасан Други ослобађа Западну Сахару од шпанских освајача Зеленим маршом са 350.000 војника.” Како каже, жели да остане у својој земљи, близу Сахаре. Са својих тридесет година, жели да овде стекне и породицу. Одувек је волео српске туристе, али још увек их овде има мање од француских и шпанских. Упутио нас је у Берберски музеј у ком је представљена култура ове етничке групе говорећи нам да је већина Мароканаца арапско-берберског порекла, без обзира на то да ли говоре берберски језик или не. Недалеко одатле је Музеј Маракеша, изграђен у стилу класичне андалужанске архитектуре са фонтанама, мозаицима и хамамима. Мешавина култура Бербера и Арапа, становника ових простора, види се овде на сваком кораку.

Љубазност домаћина у ријадима

Најзад стижемо и до смештаја. До ријада или традиционалних кућа са унутрашњим двориштем и терасама са којих се види цео град.

У ријаду у ком сте смештени влада традиција да вас одмах понуде чајем служећи га уз перформанс сипања течности у слапу, са висине. У граду познатом по гостољубивости и ритуалу служења за трпезом, домаћин Тефик Бочан нам је уз чај донео колачиће са шербетом. Домаћини не журе, па наплату рачуна за смештај који износи 25 евра са доручком одлажу за последњи дан.

С нестрпљењем, као и већина туриста, после кратког одмора хитамо у реци туриста дуж уских уличица које све воде до Трга Џема ел Фна. Иако је вече поодмакло, живост коју осећамо, објашњава зашто за овај трг важи да је један од ретких у свету који „живи 24 сата”. Док нас са уличних киоска продавци воћа нуде да пробамо домаћи сок од наранџе или нара, тату-мајстори дозивају нас на своју страну нудећи привремене тетоваже за десет евра. Онима који су се истетовирали трајале су један до два дана. Интересантнији од њих су, међутим, гутачи ватре, акробате, пророчице и, нарочито, укротитељи змија. Један од њих, обећава плес змија ако платимо пет евра, а ако не платимо, док показује прстима кратко поручује: „Хајде, но фото.”

Трг је отворени театар који је као такав под заштитом Унеска. Око трга је много ресторанчића са арапском храном, а изнад њих су терасе с којих се пружа панорамски поглед на трг. На некима од њих могу да се нађу и европски специјалитети, па и у земљи званично забрањена алкохолна пића. У туристичкој престоници Марока, у кафићима намењеним за стране туристе дозвољено је служење пива и коктела. У ноћном клубу „Дар, дар”, познатом по италијанској и француској музици коју често чујете са звучника у земљи која је дуго била француска колонија, за туристе праве коктеле које прскају „парфемом” добијеним од домаћег здравог биља, како нам кажу. С рекламних табли зову и у пустињске оазе, од којих најкомфорније нуде уз јахање камила и голф и спавање у номадским шаторима. Има и пустињских ријада са шаторима од козјег крзна.

С тераса на тргу Џем ел Фна пада поглед и на џамију Кутубија. Џамија је изграђена у 12. веку по налогу исламске и маварско-шпанске династије Алмохада, поред старе која није била окренута ка Меки и била је једна од највећих исламских богомоља са 117 стубова и 17 пролаза. По легенди, минарет има четири уместо три златне кугле јер је жена султана Јакува ел Мансора наредила да се њен накит истопи како би џамија добила још једну куглу. По угледу на овај минарет саграђени су минарети кула Ђиралда у Севиљи и Хасан у Рабату. Посетиоци који нису исламске вероисповести, џамију могу да виде само споља. Око Кутубије се скупљају водоноше. У прошлости су позивали одувек путнике намернике да се освеже и за то би добијали који дирхам. Сада се отимају око туриста који им за фотографисање плаћају 50 дирхама. Обучени су у црвене униформе са златастим чинијама за воду, које су окачене о каишеве на плећима, имају шарене купасте шешире којима сакривају лица од сунца.

Како бисмо видели новији део града, провозали смо се коњским кочијама и вожња кошта око пет до осам евра по особи. И новије зграде зидане су од црвене цигле, а на улицама се преплићу коњске кочије и брзи аутомобили. Био је прави одмор кад нас је кочијаш на крају оставио на капији Баскијске палате. „За новинаре из Србије је слободан улаз”, рекли су љубазно на улазу у палату чије име на арапском значи „Бриљантна палата”. Подигнута је 1867. године, а позната је по маварском декору, мозаицима, фонтанама и својих 150 соба, а била је некада харем. За време француске окупације, овде је била резиденција француског руководства. Од палате, кад се изађе напоље, уске уличице старе казбе, најстаријег дела медине, воде опет до главног трга, а у њима има неколико амама. Уз парно купатило и масажу, можете да се купате у базенима с хладном водом и све кошта око 20 евра. На улазу љубазне масерке одмах вам кажу да не журите, јер се у арапском свету не жури када се ужива.

Иако смо чули приче да таксисти траже енормно много новца за вожњу до аеродрома, на такси станици на излазу из медине, у секунди смо се договорили за вожњу по истој цени као од станице, за 10 евра. Љубазни таксиста помогао је и са коферима. Велики број нискобуџетних летова који се могу видети на таблама аеродрома доводи последњих година армије туриста у Црвени град.

Медина од црвене глине

Бедеми маракешке медине која је окружена великим палминим гајевима, подигнути су у време владавине династије Алмоханда почетком средњег века и грађени су од црвене глине. Медина је 2008. године стављена на Унескову листу светске баштине.

Штавионице коже

Надомак медине налазе се штавионице коже чији се јак мирис осећа, па ћете их, следећи мирис с главног трга, лако и наћи. У њима могу да се купе ташне, хаљине и рукавице, може о цени да се преговара, али је најинтересантније што можете да посматрате како радници боје кожу и припремају робу за продају.

Медреса „Бен Јусеф”

Медресе су старе исламске школе настале у 11. веку и подсећају како је образовање у арапском свету некада изгледало. Медреса „Бен Јусеф” у медини подигнута је у 14. веку и била је дуго највећа у северној Африци. У више од 100 малих одаја без прозора боравили су ученици. Красе је двориште са базеном и фонтаном и богато украшене одаје за молитву. Скоро шест векова представља највећу атракцију за посетиоце Маракеша.

Не чудите се ако се изгубите

У Маракешу вам мапа ништа не вреди, чак ни она Гуглова често не помаже. Лавиринт медине Маракеша који врви од туриста скоро да је и оне с најбољом оријентацијом у простору преварио. Најбоље је запамтити пут од ријада до трга или излаза из медине.

Башта Мажорела и Сен Лорана

Башту је 1922. на девет хиљада квадрата површине засадио француски сликар Жак Мажорел дошавши у Мароко да се опорави од озбиљне болести. Лавиринт у егзотичном растињу и са декорацијама купио је 1966. француски креатор Ив Сен Лоран да би башту заштитио од пропадања и од планиране градње хотелског ризорта. Сен Лоран је уложио велика средства поштујући замисао ствараоца, тако да она и данас изгледа раскошно са више од 30 различитих врста биљака са свих пет континената. Доминирају кактуси, карактеристични за ово поднебље, а станиште је више од 15 врста северноафричких птица. Красе је канали и језера са локвањима, а на одржавању ради тим од 20 баштована. Мажорелов студио је након обнове имања претворен у поменути музеј посвећен берберској култури. Значајан део поставке је Сен Лоранова колекција скупоценог северноафричког текстила. За њега је била извор инспирација, говорио је увек.