Hanover - Pogled sa gradske kuće
Osim pešaka, ovde vladaju i biciklisti, ulični zabavljači, svirači vergla, i pokretni ljudi-roštilji. Ulice oživljavaju oko devet pre podne, a tada kreće i trgovina po šarenim i bogato opremljenim radnjama i robnim kućama. Hanover je i grad šopinga
Kada bih počeo da pišem o čitavoj Nemačkoj, verovatno bi to trajalo danima. Ako bih mogao da probam da opišem ovu prelepu zemlju kroz jedan putopis, to sigurno ne bih uspeo. Svi nemački gradovi su slični, a ujedno nekako različiti. Boravak u Nemačkoj je neopisiv. Kada se vratite u Srbiju, obuzima vas momentalna nostalgija i razmišljanje o Nemačkoj može da traje godinama. Perfekcionizam, standardni detalji na svakom ćošku bez odstupanja, metroi, saobraćajna i turistička signalizacija, komotnost, sloboda. Sve to zajedno stvara blaženu atmosferu. Želeo bih da Srbija jednog dana izgleda bar 50% kao cela Nemačka. Nemačka je toliko velika, jedinstvena i zanimljiva da čitava jedna knjiga ne bi bila dovoljna. Istorija ove zemlje je neiscrpna i previše duga i sa svojih skoro devedeset miliona stanovnika Nemačka spada u jedne od mnogoljudnijih nacija sveta. Mi je uglavnom poznajemo i pamtimo po vrlo lošim stvarima učinjenim u dvadesetom veku, Trećem rajhu i holokaustu. Ova zemlja je imala tri rajha, od kojih je njen zadnji bio najkraći, nažalost i najpoznatiji, dok je prvi trajao blizu 1000. godina. Ovaj moj putopis me navodi i motiviše da započnem jedan novi, „četvrti, putopisni rajh”, i to direktno iz grada u koji vas upravo vodim, malo poznatog Hanovera, koji je smešten u saveznoj državi ili pokrajni Donja Saksonija...
Hanover je osnovan u ranom srednjem veku na levoj obali reke Lajne kao malo ribarsko selo na raskrsnici dva puta, čiji su stanovnici živeli od ribarenja i prevoženja ljudi preko reke. Grad se prvi put spominje u 15. Veku, u jednom dokumentu u kome vojvoda Oton I priznaje gradske privilegije. U istom veku grad se obavija velikim zidinama, a u njega se moglo ući samo kroz troja gradska vrata koja su se zvala Lajntor, Ajegidijentor i Štajntor. Tada su izgrađene tri velike crkve, od kojih je najpoznatija katedrala Sveti Jakob. Hanover je glavni grad Donje Saksonije, koji je rodbinskim vezama dugo bio vezan za englesku aristokratiju. Počevši od princeze Sofije, supruge kralja Ernsta Augusta, kneza-izbornika Svetog Rimskog Carstva 1692. i njihovog sina – engleskog kralja Džordža I, prvog britanskog vladara iz dinastije Hanover. Cela oblast Donje Saksonije kao i grad Hanover ispostaviće se biće presudni geografski prostor gde će svoju istorijsku pravdu kroz skoro jedan milenijum unazad tražiti tri naroda, tada Germani, Englezi i Francuzi. Taj proces je trajao sve od odlaska rimljana sa ovih prostora, pa do kraja drugog svetskog rata.
Prva stanica na mom obilasku Hanovera je bila možda i najlepša. Dodir sa vodom i velikim veštačkim jezerom Masćeseen, nikoga ne ostavlja ravnodušnim, a pogotovo ne mene, večnog pustolova. Sam Adolf Hitler je izdao naredbu da se napravi, pa ga i dalje lokalno stanovništvo tiho krsti kao Hitlerovo jezero. Pošto je jedan iznenađujući, martovski topao i sunčan dan pijem svoju prvu kafu baš na njemu. U carstvu vode, sunca, šuma i jedne prelepe građevine koju ću vrlo brzo obići i koja se prelama međ’ nabujalim granama u daljini. Hanover obiluje bujnim šumama i smatra se gradom sa najviše zelenih površina u celoj Nemačkoj. Gledam u Rathaus (gradsku kuću), impresivniju nego u Beču. Obilazim je, a u unutra po maketama grada u prizemlju saznajem da je i ovaj Nemački grad preturio enormna oštećenja za vreme Drugog svetskog rata od savezničkih bombardera. Pre Drugog svetskog rata važio je za jedan od najlepših gradova u Nemačkoj. Penjem se na veličanstvenu građevinu uskim i providnim, vrlo neobičnim liftom koji vozi poluukoso i počinje da mi se vrti u glavi. Posle malo neprijatnog laganog uspinjanja odmaram vid i gledam kako pomenuto jezero u obliku velike tamne bare u daljini i nepregledne šume Donje Saksonije gubi bitku naspram staro novog nastalog grada sa druge strane ove nastvarne građevine. U centralnom delu oslikava se stari grad sa Sveti Jakob Luteranskom katedralom, koja predstavlja simbol Hanovera. Katedrala je okružena niskim, tipičnim i malim brojem preostalih nemačkih kuća u stilu Fahwerk-a, koji vrlo podsećaju na engleski Tjudor stil gradnje iz 16. i 17. Veka. Po objašnjenju jednog nemačkog istoričara umetnosti nemaju mnogo dodirnih tačaka. Turisti se izlivaju poput reke sa železničke stanice Hauptbanhof preko velikog trga kojim dominira spomenik Ernst August-a na konju. U šali, Ernsta Augusta nazivaju „šefom stanice”. Prolazeći pored taksista u jednoobrazno ofarbanim najnovijim modelima vozila i na kraju pored gomile parkiranih bicikala – pešaci ulaze u sam centar, kroz Bahnhof Štraše do trga Kropke, ili kroz neku od preostale četiri ulice koje se zrakasto šire od stanice. Za one koji prvi put dolaze u Hanover postoji takozvana „crvena nit” (Der „Rote Faden”). linija iscrtana po ulicama i trotoarima koja vodi do samog srca grada. Ne možete promašiti centar, niti se izgubiti u ovom gradu jer pedantni uvek Nemci su mislili na sve. Malo sve to podseća na Amsterdam, što znači da je ovde železnička stanica prava kapija grada, ali i jedno moderno mesto gde možete doći da nešto pojedete, kupite ili da samo lagano prošetate prolazom ispod stanice. Prolazite pored niza raznovrsnih radnji koje vas ispraćaju ka severnom delu Hanovera. Dok hodam ulicama, nestajem u gradskom jezgru i upoznajem grad, polako ali sigurno već počinjem da kapiram da kojim slučajem Zagreb i Amsterdam imaju sina, zvao bi se Hanover. Ovde shvatam da grad Hanover i nije tako poznat našoj, a i svetskoj javnosti po starim i sakralnim građevinama, već po nečem sasvim drugom, novom i modernom. Hanover je grad sajmova, jedan od najpoznatijih u svetu, gde se baš krajem ovog meseca održava čuveni CEBIT, najpoznatiji sajam IT tehnologije u svetu. Ovaj grad u tom periodu postaje i sam centar sveta. Pridodajući još i veliki sajam Teške Industrije u aprilu, Hanover se uveliko sprema da primi još troduplo više stanovnika, nego što poseduje, a ima oko blizu 600.000. Grad je izuzetno razuđen, kolima se prelaze velike razdaljine, tako da se u njemu osećate kao da ste u nekom gradu do dva miliona, jer je i sam način gradnje dosta nizak. Skoro svakim većim gradom Nemačke dominira veliki toranj, kao novi zaštitni simbol grada. On prkosi prošlosti i kao da hoće da objavi celom svetu da Nemačku ništa ne može da uništi i da će se ona uvek izdići iz pepela i biti još jača i snažnija. To isto važi i za Hanover, gde se jasno vidi veliki Folcwagenov logo na vrhu tornja, koji svetli u noći. Sada je u blizini Hanovera velika fabrika, koja se nalazi u obližnjem gradu Wolsburgu. Najveća gradska arterija i ulica Hanovera je Hildešeimer štrase, koja je mnogo duža, ali i uža od Bulevara Kralja Aleksandra u Beogradu. Spaja još jedno malo mesto sa Hanoverom. Zanimljivo da Hanover ima tramvaje koji silaze i obraćaju se ispod zemlje transformišući se u metro, tako da jedno prevozno sredstvo momentalno dobija dvostruku namenu. Šalim se. On se jasno i glasno zove laki metro, ali vrlo podseća na tramvaj. Vrlo zanimljivo i jednostavno rešenje gradskog prevoza lakog metroa koji tako puno fali mom rodnom gradu, pomislih tužno u sebi. Žitelji Hanovera važe za jedne od najhladnijih ljudi u Nemačkoj, ali sa ponosom uvek ističu da se u ovom gradu govori najčistiji, oficijalni nemački jezik. U to smo se i uverili nakon nekih konsultacija u ostalim nemačkim gradovima. Ovde u Hanoveru je nastala poznata hevi-metal grupa Škorpions. Hanover sigurno nije grad noćnog života, niti neko obećano mesto sjajnog i ludog provoda, ali ovde postoji jedan klub koji se zove „Space age”, koji kako neki kažu nema čak ni svemoćni Berlin. Prava, klasična diskoteka iz nekog prošlog, dobrog vremena, niskog plafona sa centralnom ogromnom disko-kuglom, koja se vrti svetleći u ritmu disko muzike sedamdestih i osamdesetih godina prošlog veka. Klub u kome nema separea, strogih pravila, gde se svi gibaju i igraju u ritmu dobro poznatih hitova, kao u dobroj i modernoj Haus muzici. Ovde dominiraju vrlo urbani likovi, ne tako mladi, ali nekako večni. Idealno mesto za mene u kojem sam „visio” svakog vikenda dok sam boravio ovde. Povremeno di-džeja prati saksofonista, klavijaturista i to zvuči savršeno. U klub izlaze starije ekipe Nemaca, stranaca (ako uspeju da uđu). Poluzatvorenog je tipa, nema čak ni svetleće reklame ispred, ni natpisa, niti oznake, kada se ulazi. Ali zato ima vrlo jako obezbeđenje. Tako se verovatno oautohtono stanovništvo na svoj jedinstven način brani od najezde migranata i ljudi sa strane uopšte. Grad Hanover je preplavljen Turcima, Kurdima, pa i arapskom populacijom. Nažalost nije tako koloritan da mu ujedno i dobro stoji. U Hanoveru možete da potražite zadovoljstvo i da ispunite svoje erotske fantazije u mnoštvu javnih kuća, koje su vrlo vešto i suptilno sakrivene od javnog života ovog mirnog grada, a ima ih verovali ili ne mnogo više nego u Amsterdamu i Hamburgu zajedno i slobodno ga možemo nazvati još jednim „Red sitijem”. Klima u Hanoveru je vrlo slična kao i svakom gradu Severne Evrope, sa blagim letima i ne mnogo niskim temperaturama tokom zime, ali sa obiljem padavina tokom cele godine. Blizina Severnog mora (150 km), mu to i potpuno omogućava. Kada je reč o hrani, Hanover je vrlo bogat raznim kuhinjama. Ovde možete da probate sve specijalitete dalekog istoka. Hanover obiluje vijetnamskim, japanskim i kineskim restoranima, kao i već prepoznatljivim wurstom koji se ovde pravi na specifičan način i vrlo je ukusan. Ako niste probali Balkanske specijalitete poznatog restorana „Donau”, (što naravno u prevodu znači Dunav), kao da niste ni bili u Hanoveru. Prosto, restoran Donau predstavlja stecište poznatih ljudi, sportista, političara, pevača i umetnika uopšte, vlasnika poznatog ugostitelja Branka Tunića. Pošto restoran radi i postoji skoro četiri decenije predstavlja paradigmu i most spajanja dobrih i nikada raskinutih veza i odnosa među narodima bivše Jugoslavije.
Boraveći u ovom gradu sa dva lica, zdušno mi je pomogao moj prijatelj Ilija, kod kojeg sam odseo i koji je ujedno bio i moj domaćin. Sa njim zajedno sam danima i noćima istraživao Hanover i to čuveno „parče ničije zemlje tri velika naroda” koje se i dalje zove Donja Saksonija. Stiče se utisak da je ovaj grad opstao uprkos stradanjima i turbulentnim vremenima pa donosim zaključak da je Hanover neuništiv. Iako i dalje u sebi nosi velike ožiljke svoje prošlosti ovaj grad je jedan od retkih u kome sam boravio, a da sam se video u njemu u nekom budućem životu, kada za to dođe pravo vreme. Hanover je jedno idealno mesto za život ako planirate da imate porodicu, miran i stabilan život. Ja ću sada da ponovim čuveni citat Henrika Lava, vojvode od Saksonije iz Velf dinastije davnog XII veka: „Jer sam i ja sada stanovnik Hanovera”.
