Vau, auč, ups – jao, uh , opa

Od kad je ugledna dramaturškinja Biljana Srbljanović „edžektirala” kasetu iz kasetofona u jednom svom podkastu, mnogo je vode proteklo Dunavom i Savom. Oprala je ne samo moje čuđenje blisko zgražavanju već je do neprimetnosti utopila ovo jezičko nasilje u moru govorne nakaznosti. Od tada sve nam je gore, a dno poniranja nije na vidiku.

Vau, auč, ups (wow, ouch, ooops) – nove reči koje bi da zamene u srpskom „a-uh”, „joj/jao”, „opa” –  sve češće ponavljaju kao papagaji naši mlađi zemljaci skloni uvoznim (američkim) televizijskim serijama, stripovima i internetskom dopisivanju. Za njima se, bogami, propisno povode prevodioci dotičnih serija i filmova, novinari, voditelji, polemičari i mnogi ljudi pozvani da javno iznesu svoje mišljenje o bilo čemu, uključujući i jezik i kulturu. Bez stida i zazora. Kao da su se svi juče vratili sa privremeno večnog rada u inostranstvu, pa povukli tuđi govor.

Za mene je „vau” (na engeskom: wow) oduvek bila samo onomatopeja psećeg laveža (doduše, s kratkosilaznim akcentom) a ne uzvik krajnjeg čuđenja ili divljenja (na srpskom: a-uh!, ah!). Kad neko uštine za guzu gojazne Amerikance, verujem ja da oni kažu „auč” (ouch!), ali na srpskom to niti postoji niti baš išta znači, a ni ne nedostaje, jer imamo „joj” i „jao”. Što se tiče onoga „ups” (na engleskom: ooops!), za poštanski bolje upućene Srbe to je oduvek samo bila skraćenica za United Parcels Service, čuveno američko preduzeće za dostavu paketa, nikako sinonim za naše „opa”.

Ovaj novogovor je očigledno deo napora momaka i cura koji nisu stigli ni do Kumodraža da zvuče belosvetski „kul” (u originalu – cool). Ne zvuče. Deluju samo pokondireno. Bila bi to prolazna dečja posla, kad ih ne bi u tom jezičkom poroku pratili odrasli, ponekad čak i oni kojima je jezik zanat.

Da li smo zaista sve više malograđani koji leče kompleks manje vrednosti – male nacije, malog jezika – pa se ačimo i bekeljimo po stranski? Jezik kojim govorimo kao da više niko ne čuva od mucavih pomodara, neznalica upotreba predloga, nasilnih kovanica, izveštačenih i nepotrebnih tuđica i, naravno, katastrofalnog naglašavanja koje je već uveliko osvojilo i javne tribine, okrugle i četvrtaste stolove, radio i televiziju. Duboko ćutanje institucija kojima je posao da brinu o našem jeziku – Institut za jezik i književnost, Akademija nauka, na primer – zabrinjavajuće je i poražavajuće.

Karikatura u koju se pretvara srpski jezik – i to na svim nivoima i u svim oblastima: novinarstvo, politika, gastronomija, medicina, psihologija, umetnost, običan narodski govor – nije deo prirodnih promena i evolucija svakog jezika, već prvenstveno posledica patološke potrebe da se govori „svetski”: već smo zaboravili kad smo se „usredsređivali” a ne „fokusirali”, kad smo se „obrazovali” a ne „edukovali”, kad smo imali „koristi” a ne „benefite” (turistički radnici Zlatibora, videh nedavno, pogrešiše čak i izvorno značenje te reči, pa „Zlatiborsko blago” prevedoše na engleski kao „Benefit of Zlatibor”, pobrkavši bogatstvo i korist), kad smo „se odmarali”, a ne odmarali (koga?). Dirljiva je upotreba (nepostojeće) reči „ultimativan”, koja je u poslednje vreme baš u modi: mnogi je dovode u vezu sa ultimatumom, a ne sa nečim krajnjim, definitivnim, kako bi trebalo da bude po izvornom značenju te reči u engleskom jeziku; kao da svima odjednom deluje onako naški prosto da kažu kako je „Ferari” izbacio poslednji, konačni model svog bolida, ili – kao što se sada često čuje – da je objavljena konačna verzija dela izvesnog pisca: radije ubacuju reč ultimativno.

Kalkovi loše ili bukvalno prevedenih izraza uvezenih iz engleskog jezika – sveprisutnog esperanta društvenih mreža i interneta – sistematski zagađuju našu gramatiku: najviše se uvrežilo reći da je, na primer, Đoković „najbolji (teniser) ikada”; na srpskom jeziku pravilno je reći da je neko najbolji „svih vremena” ili jednostavnije – najbolji „do sada”; Reč „ikada” znači „bilo kada” i ne može se koristiti kao u engleskom „the best ever”. Bukvalni prevod, dakle, ne pomaže. Danas, međutim, i u svetu javnog oglašavanja i zvaničnog informisanja, „ikada” je počelo da se koristi kao sinonim za „svih vremena”. Slično ovom kalku, sve češće se čuje da neko ili nešto „pravi razliku” (od čega?). U engleskom „praviti razliku” (to make the difference) znači prednjačiti, istaći se, biti bolji od, ali ne i u srpskom; kad pročitamo reklamu da šerpa izvesne proizvodnje „pravi razliku”, samo se pitamo ko je bubnuo takvu glupost i zar nije bilo lakše reći da je ta šerpa bolja od drugih.

Za nekog ko se pravi lud, govorilo se svojevremeno da se „pravi Englez”. Danas bi to, izgleda, bila velika pohvala, a taj bi prikan baš bio „in”, što je najkraći žargonski izraz za onaj vid pokondirene otmenosti koja „ultimativno pravi razliku” i kod sagovornika izaziva divljenje – vaaau!

Našim potrošačima već dugo se na televiziji nude kućni aparati uglednog evropskog proizvođača „Boš” (Bosch); uz video-snimak zadovoljnih domaćina koji smehom i pesmom iskazuju zadovoljstvo „Bošovim” hladnjacima, usisivačima za prašinu i mašinama za pranje rublja, čuje se pesmica (na srpskom) u stihovima. Na kraju pesmice i reklame, onako s neba pa u rebra, svi poviču uglas: „Lajk a Boš!” (tj. Like a Bosch!). Pojma nemam odakle upade taj uzvik na engleskom – umesto srpskog „Kao Boš” – niti kome je namenjen. Našim kupcima svakako nije, a baš sumnjam da turisti koji posećuju Beograd, Zlatibor i Obedsku baru usput kupuju na Balkanu „Bošovu” belu tehniku. Čiji malograđanski um je ugurao tu besmislenu frazu, ubeđen da upravo zbog nje reklama bolje zvuči – onako svetski? Problem je, naravno, sociološki a ne jezički.

Donedavno sam mislio da su ukrštene reči najgori rasadnik jezičkog varvarstva, što je drugi par rukava koji zaslužuje poseban, i to poduži tekst. Otkad u kafani gustiram slajsove šunke i grilovane pečurke (nikad „na žaru”) nisam više u to ubeđen, jer je takmaca da ponesu šnur mnogo.

Znam da će posle ovog mog teksta uslediti ravnodušna tišina; niti će se lecnuti neki lektor u novinama (ako ih još ima), niti akademik koji nije napisao otvoreno pismo sredstvima javnog informisanja protiv jezičkog nasilja (kojih i te kako ima), pa čak ni neki ostrašćeni branitelj nakaznog novogovora koji bi me optužio za jezičko čistunstvo. Bilo bi mi lakše bar da se neko od njih oglasi. Da mi dokaže da nisam u pravu ili da me, ne daj bože, podrži. Ali neće. Naš jezik, jezik kojim govorimo i koji je deo našeg identiteta, više nikoga se ne tiče.