Modesti Blejz današnjice

Prišla nam je kao panter, u crnom kožnom kompletu i otkrivenih kolena, savršenog držanja. Na konstataciju da je lako dvadesetogodišnjakinjama, otkriva da ima 37, na šta je naša ekipa ostala bez teksta. Mora da je sport zaslužan za takav izgled, komentarišući pitamo Aleksandru Belošević, negativnu, ali i fizički i psihički atraktivnu, junakinju filma „Poslednji strelac”, čija je premijera obeležila mart u Beogradu.

„Tako je, pogađate. Odrasla sam svakodnevno plivajući sa sestrom i drugarima u zemunskom 'Pinkuju', a poslednje tri godine bavim se savremenom cirkuskom akrobatikom, tako da sam savladala čak veštinu penjanja uz svileno platno postavljeno na osam metara visine. Kada se rukama i nogama popnemo do te visine, izvodimo stilske pokrete, kao što su figure 'leptir' i 'slobodan pad'.

Danas, ovakvi izazovi su sastavni deo zahtevne današnjice . te tako i mog glumačkog opusa”, kaže mlada filmska akterka  koja u „Strelcu” igra Barbaru, pomoćnicu surovog narko bosa Balkana, za koju niste sigurni da li je robot ili stvarna žena.

Zajedno sa sestrom Tamarom još kao učenica sa Bežanijske kose, upisala je školu glume „Bata Miladinović” u Zemunu, kod profesorke Ljiljane Đurić. Sa devet godina, za nju je to bila igra. Tek sa 11 usledile su predstave za roditelje. Seća se komada „Crna maca” i novobeogradskog opštinskog takmičenja, kao i prvih predstava u KUD-ovima „Španac” i „Krsmanac”, kako ih popularno zove. Prvi put na sceni „Krsmanca” imala je ozbiljniju ulogu u skeču „Lekcija Ežena Joneska” u kom je igrala učenicu. Akademiju je, međutim, upisala tek iz trećeg puta, iako je njena rođena i mlađa sestra upisala iz prve. Pomislila je, eto došlo je do zabune, previše je dve sestre u jednoj godini, ali joj se ni sledeći put sreća nije osmehnula. Zbog osećaja beznadežnosti, odlučila je da odustane, ali pre toga da još jednom pokuša na Akademiji umetnosti u Novom sadu. Tada je primljena...

Igrajući sa starijim kolegom Mikijem Krstovićem u aktuelnom novom filmu, saznala je da ima još takvih sudbina, kada joj je upravo on, njen „mafijaški šef” iz serije i bard našeg glumišta, ispričao da je glumu upisao „iz četvrte” kad je hteo da odustane. To je uspeh, kaže, koji dođe kada rešite da od sebe date poslednji atom snage. Takođe, zgrada u kojoj je studirala u vojvođanskoj prestonici ima, uverena je, posebnu energiju. Veruje u energetske mogućnosti samog mesta, što joj pomoglo tada da poveruje u sebe.

„Bila sam u klasi Ljuboslava Majera koja je bila štreberska i disciplinovana. Uz podršku i podsticaj revnosnih mađarskih kolega sa njihovih klasa, vežbali bismo uloge i po celu noć”, objašnjava savršeno i istrenirano držanje koje joj je i omogućilo zapaženu žensku ulogu u „Poslednjem strelcu” i glumu uz Nenada Jezdića, Miloša Timotijevića i druge priznate glumce.  „Timski rad naučio me je glumi”, uverena je. Seća se i početaka na velikoj sceni našeg glumišta: na jednoj od proba, „stigle” su je oči slučajnog posmatrača iz dramskih krugova, tako da sa 24 godine dobija prvu značajnu rolu u velikom pozorištu. Ulogu služavke u „Ćelavoj pevačici”. Disciplina koju je usvojila, pomogla joj je da savlada svih 26 pojavljivanja na bini i isto toliko promena i viđenja te uloge, kao i prolaske kroz „lavirint kakva je scena novosadskog pozorišta”, kako kaže. Od tada je sve lakše. Apsurd na kom počiva ova komedija i sa kojim se prvi put susrela,  savladala je, jer joj se dopao. Za nju je bio izazov, koji kao mlada glumica i dalje priželjkuje. Kada je čula aplauz na kraju premijere, nije ništa osetila. Već drugo i treće izvođenje bilo je lakše i osetila je dodir sa publikom. Zabeležila je potom uloge u serijama „Tri muškarca i tetka”, „Mala supruga”, „Klan”, „Santa Marija de la salute” i druge. U pozorištu „Slavija” redovno glumi psihoterapeutkinju u predstavi „Brak mrak”. Nagrađena je za tu ulogu na festivalu komedije „Mostarska liska” pre pet godina... Još jedno prethodno iskustvo naučilo ju je mnogo čemu: predstava „Glasine” u kraljevačkom pozorištu u režiji Olje Đorđević, po američkom komadu Nila Sajmona, vezala ju je za komedije. Prepoznavši da se u ovom  žanru pronalazi, rado je prihvatila ulogu u „Poslednjem strelcu”, na neki način crnoj komediji današnjice.

Barbara kao tragičan i komičan lik

Ulogu Barbare, glavnog telohranitelja narko bosa u filmu Darka Nikolića dobila je na kastingu. Kada je pročitala scenario Branislav Jankovića, shvatila je da treba da liči na junakinju stripa Modesti Blejz, ženu kriminalne prošlosti , sa elegancijom spremnom na sve. Brza i disciplinovana, zategnutog tela i garderobe, rado je prihvatila ulogu. Ona ju je podstakla da čita strip koji je bio popularan dok još nije bila rođena i da se ponaša kao Modesti. Večito u jednobojnom kombinezonu uz telo, svedenog i odmerenog, skoro robotiranog pokreta, kao žena koja u svakom trenutku zna šta hoće, koja ruši mostove. U tome da „stigne” do nje, pomogao joj je suprug Marko Obrenović, stručnjak za vizuelne i animacijske efekte. Barbarin odnos sa bosom Atanasijem podseća, iako samo donekle, na odnos Modesti sa partnerom u stripu.

„Za mene, Barbara je tragičan lik sadašnjice, koji sve vreme čeka na tračak pažnje velikog kriminalca, kog ona od detinjstva doživljava kao oca. On ju je pronašao još kao siroče, što će se sve rasvetliti  u seriji koja će se prikazivati nakon filma. Ipak, jasno je da joj se nada ne ispunjava, da joj Atanasije na svu pažnju i lojalnost grubo odgovara kako je i nju kupio, što Barbara doživljava sa suzama u tamnim očima. Ona je opasna, lepa i hladna, ali se ustvari u Aleksandrinoj glumi nazire da je, ipak, vrednija od lika koji zvanično predstavlja kao produkt surovog sveta. Naizgled sigurna u sebe, najnesigurnija je u ljubav onoga čiju naklonost celog života teži da zasluži. Od toga da mu pridržava oružje, obavlja prljave poslove i eliminiše neprijatelje, smiruje komentarima da i on ima prijatelja, do – viskija kojim ga svaki put lično poslužuje. Na kraju, iako tokom filma počinje da izaziva sažaljenje, ona kao negativac, baš kao i niko loš, ne može ni u današnje surovo vreme da pobedi. Zato, uz svog bosa, odlazi iznenadno preranu u smrt”, uverena je mlada glumica.

Kako kaže, zabavno je bilo tumačiti ovaj lik i sa poznatom glumačkom ekipom deliti iskustvo. Scenu surovog seksa koju je snimila sa Milošem Timotijevićem kao glavnim inspektorom, odradili su „koerografski”, što joj je olakšalo ceo proces. Kada se takve scene snimaju, dodaje, ostaju u prostoriji samo glavni akteri, reditelj i snimatelj, one se rade bukvalno bez suvišnih pokreta, kao nacrtane, da „skoro da niste svesni da ste ovu scenu snimili i to još tako brzo”. Ceo film, uostalom, snimljen je za dvadesetak dana.

Mlada glumica volela bi da igra u filmovima na engleskom jeziku za strano područje, ali i da snimi film u Parizu, „gradu avangarde”, kako priča dok sedi u zemunskim kafanicama pored Dunava, čekajući novu ulogu.

Ronila kroz pećine Omana

Radeći mjuzikle za decu u Africi i na Bliskom istoku za produkciju BBS-a, mlada glumica obišla je daleke zemlje – Kuvajt, Katar i druge. Za nju je najlepša neverovatna priroda Omana. „Ovo je nestvarno tle sa pustinjskim oazama. U njima morate da ronite kroz pećine da biste nastavili dalje peobijanje kroz pustinju. I Jordan s Petrom dokaz je da usred divlje prirode  drevni grad i njegove vrednosti opstaju u svojoj lepoti. Sve to za nju je bio put do novog iskustva. Ono što ju je iznenadilo je da na Istoku nemaju svoje pozorišne zvezde i ne neguju teatarski repertoar , iako su sagradili impozantna pozorišta. „Naše i evropske zvezde tamo su iznenađenje, igrali smo na za publiku skupim scenama, u velelepnim teatarskim  zdanjima”. Scenski pokret savladala je u mjuziklima.