Модести Блејз данашњице

Пришла нам је као пантер, у црном кожном комплету и откривених колена, савршеног држања. На констатацију да је лако двадесетогодишњакињама, открива да има 37, на шта је наша екипа остала без текста. Мора да је спорт заслужан за такав изглед, коментаришући питамо Александру Белошевић, негативну, али и физички и психички атрактивну, јунакињу филма „Последњи стрелац”, чија је премијера обележила март у Београду.

„Тако је, погађате. Одрасла сам свакодневно пливајући са сестром и другарима у земунском 'Пинкују', а последње три године бавим се савременом циркуском акробатиком, тако да сам савладала чак вештину пењања уз свилено платно постављено на осам метара висине. Када се рукама и ногама попнемо до те висине, изводимо стилске покрете, као што су фигуре 'лептир' и 'слободан пад'.

Данас, овакви изазови су саставни део захтевне данашњице . те тако и мог глумачког опусa”, каже млада филмска актерка  која у „Стрелцу” игра Барбару, помоћницу суровог нарко боса Балкана, за коју нисте сигурни да ли је робот или стварна жена.

Заједно са сестром Тамаром још као ученица са Бежанијске косе, уписала је школу глуме „Бата Миладиновић” у Земуну, код професорке Љиљане Ђурић. Са девет година, за њу је то била игра. Тек са 11 уследиле су представе за родитеље. Сећа се комада „Црна маца” и новобеоградског општинског такмичења, као и првих представа у КУД-овима „Шпанац” и „Крсманац”, како их популарно зове. Први пут на сцени „Крсманца” имала је озбиљнију улогу у скечу „Лекција Ежена Јонеска” у ком је играла ученицу. Академију је, међутим, уписала тек из трећег пута, иако је њена рођена и млађа сестра уписала из прве. Помислила је, ето дошло је до забуне, превише је две сестре у једној години, али јој се ни следећи пут срећа није осмехнула. Због осећаја безнадежности, одлучила је да одустане, али пре тога да још једном покуша на Академији уметности у Новом саду. Тада је примљена...

Играјући са старијим колегом Микијем Крстовићем у актуелном новом филму, сазнала је да има још таквих судбина, када јој је управо он, њен „мафијашки шеф” из серије и бард нашег глумишта, испричао да је глуму уписао „из четврте” кад је хтео да одустане. То је успех, каже, који дође када решите да од себе дате последњи атом снаге. Такође, зграда у којој је студирала у војвођанској престоници има, уверена је, посебну енергију. Верује у енергетске могућности самог места, што јој помогло тада да поверује у себе.

„Била сам у класи Љубослава Мајера која је била штреберска и дисциплинована. Уз подршку и подстицај ревносних мађарских колега са њихових класа, вежбали бисмо улоге и по целу ноћ”, објашњава савршено и истренирано држање које јој је и омогућило запажену женску улогу у „Последњем стрелцу” и глуму уз Ненада Јездића, Милоша Тимотијевића и друге признате глумце.  „Тимски рад научио ме је глуми”, уверена је. Сећа се и почетака на великој сцени нашег глумишта: на једној од проба, „стигле” су је очи случајног посматрача из драмских кругова, тако да са 24 године добија прву значајну ролу у великом позоришту. Улогу служавке у „Ћелавој певачици”. Дисциплина коју је усвојила, помогла јој је да савлада свих 26 појављивања на бини и исто толико промена и виђења те улоге, као и проласке кроз „лавиринт каква је сцена новосадског позоришта”, како каже. Од тада је све лакше. Апсурд на ком почива ова комедија и са којим се први пут сусрела,  савладала је, јер јој се допао. За њу је био изазов, који као млада глумица и даље прижељкује. Када је чула аплауз на крају премијере, није ништа осетила. Већ друго и треће извођење било је лакше и осетила је додир са публиком. Забележила је потом улоге у серијама „Три мушкарца и тетка”, „Мала супруга”, „Клан”, „Санта Марија де ла салуте” и друге. У позоришту „Славија” редовно глуми психотерапеуткињу у представи „Брак мрак”. Награђена је за ту улогу на фестивалу комедије „Мостарска лиска” пре пет година... Још једно претходно искуство научило ју је много чему: представа „Гласине” у краљевачком позоришту у режији Оље Ђорђевић, по америчком комаду Нила Сајмона, везала ју је за комедије. Препознавши да се у овом  жанру проналази, радо је прихватила улогу у „Последњем стрелцу”, на неки начин црној комедији данашњице.

Барбара као трагичан и комичан лик

Улогу Барбаре, главног телохранитеља нарко боса у филму Дарка Николића добила је на кастингу. Када је прочитала сценарио Бранислав Јанковића, схватила је да треба да личи на јунакињу стрипа Модести Блејз, жену криминалне прошлости , са елеганцијом спремном на све. Брза и дисциплинована, затегнутог тела и гардеробе, радо је прихватила улогу. Она ју је подстакла да чита стрип који је био популаран док још није била рођена и да се понаша као Модести. Вечито у једнобојном комбинезону уз тело, сведеног и одмереног, скоро роботираног покрета, као жена која у сваком тренутку зна шта хоће, која руши мостове. У томе да „стигне” до ње, помогао јој је супруг Марко Обреновић, стручњак за визуелне и анимацијске ефекте. Барбарин однос са босом Атанасијем подсећа, иако само донекле, на однос Модести са партнером у стрипу.

„За мене, Барбара је трагичан лик садашњице, који све време чека на трачак пажње великог криминалца, ког она од детињства доживљава као оца. Он ју је пронашао још као сироче, што ће се све расветлити  у серији која ће се приказивати након филма. Ипак, јасно је да јој се нада не испуњава, да јој Атанасије на сву пажњу и лојалност грубо одговара како је и њу купио, што Барбара доживљава са сузама у тамним очима. Она је опасна, лепа и хладна, али се уствари у Александриној глуми назире да је, ипак, вреднија од лика који званично представља као продукт суровог света. Наизглед сигурна у себе, најнесигурнија је у љубав онога чију наклоност целог живота тежи да заслужи. Од тога да му придржава оружје, обавља прљаве послове и елиминише непријатеље, смирује коментарима да и он има пријатеља, до – вискија којим га сваки пут лично послужује. На крају, иако током филма почиње да изазива сажаљење, она као негативац, баш као и нико лош, не може ни у данашње сурово време да победи. Зато, уз свог боса, одлази изненадно прерану у смрт”, уверена је млада глумица.

Како каже, забавно је било тумачити овај лик и са познатом глумачком екипом делити искуство. Сцену суровог секса коју је снимила са Милошем Тимотијевићем као главним инспектором, одрадили су „коерографски”, што јој је олакшало цео процес. Када се такве сцене снимају, додаје, остају у просторији само главни актери, редитељ и сниматељ, оне се раде буквално без сувишних покрета, као нацртане, да „скоро да нисте свесни да сте ову сцену снимили и то још тако брзо”. Цео филм, уосталом, снимљен је за двадесетак дана.

Млада глумица волела би да игра у филмовима на енглеском језику за страно подручје, али и да сними филм у Паризу, „граду авангарде”, како прича док седи у земунским кафаницама поред Дунава, чекајући нову улогу.

Ронила кроз пећине Омана

Радећи мјузикле за децу у Африци и на Блиском истоку за продукцију ББС-а, млада глумица обишла је далеке земље – Кувајт, Kатар и друге. За њу је најлепша невероватна природа Омана. „Ово је нестварно тле са пустињским оазама. У њима морате да роните кроз пећине да бисте наставили даље пеобијање кроз пустињу. И Јордан с Петром доказ је да усред дивље природе  древни град и његове вредности опстају у својој лепоти. Све то за њу је био пут до новог искуства. Оно што ју је изненадило је да на Истоку немају своје позоришне звезде и не негују театарски репертоар , иако су саградили импозантна позоришта. „Наше и европске звезде тамо су изненађење, играли смо на за публику скупим сценама, у велелепним театарским  здањима”. Сценски покрет савладала је у мјузиклима.