I nebo plače
Poneki spomenik svedoči o stradanju dece u nacističkim logorima. Ali mi ne smemo da zaboravimo. Ni mi, ni televizije!
I dok se opozicija koška u borbi za prevlast, navijači divljaju po gradskim ulicama, točkovi-ubice kotrljaju po saobraćajnicama, televizije gnjave beskonačnim dugim psihički zamarajućim rijalitijima i nazovi političkim debatama, kao pod kalup, a meteorolozi udruženi sa visoko-kliktabilnim portalima zastrašuju vremenskim prognozama, kao da kišu i zahlađenje u promenljivom prolećnom godišnjem dobu čovečanstvo nikada nije iskusilo, umorni Beograđani su željni jednog sasvim normalnog, običnog života... da sa porodicom, decom, ruku podruku, ne hitaju na, za pred kamere izrežirane i neprirodne Dane porodice, već da se prepuste čaroliji velike iluzije koja im je odavno uskraćena, onog trenutka kada su sinepleks grandiozne bioskopske sale od pučke najjeftinije zabave postale čist luksuz.
U subotu, kada je poznati bioskopski lanac proslavljao rođendan i karte prodavao za 250 dinara, planule su u roku od sat vremena. Od ranih prepodnevnih časova do kasno u ponoć, u gotovo zaboravljenom prizoru – u punim bioskopskim salama do poslednjeg mesta, kao u dobra stara vremena, sugrađani su uživali u najnovijim ostvarenjima iz domaće i strane produkcije. Šta nam to pokazuje? Naši sugrađani i te kako su željni duhovne zabave, ali im novčanik ne dozvoljava da je priušte. Jer, svaki film, bio on čak i loš, donosi novo iskustvo, vidike, saznanja i hranu za dušu... Trenira mozak u borbi protiv demencije i Alchajmera... Najmlađe uči pažnji i čitanju davno zapostavljenih slova na titlu...
U subotu smo svi bili skladni, posvećeni i kulturni... Dobra poruka i za naše televizije... Manite se rijaliti formata, politike, ubistava... I pružite nam, u adekvatnom prajm terminu, kvalitetan filmski program i porodica će ponovo biti na okupu, uz TV. Em ćete imati zadovoljavajući rejting, em ćete učiniti dobro delo... Šteta što je odlično ostvarenje, oskarovski laureat, film „Zona interesa” emitovan na Drugom programu u izmenjenom terminu koji nismo mogli da pronađemo, čak i ako smo hteli da ga premotamo...
U ponedeljak smo, bez ikakve prethodne najave, na RTS 1, umesto tinejdžerskog hita „U klinču”, gledali gala-prenos najvećih sportskih nagrada „Laureus” iz Madrida koju je, na radost mnogih, vodio čuveni Endi Garsija, onako šeretski, u svom stilu, u skupocenom smokingu, i sa rukama u džepovima. Najvažniji i najveći laureat, sportista sveta, po peti put, bio je naš Novak Đoković koji je sve svoje kolege i prethodnike na sceni ostavio u senci i bez daha... Sadržajnim govorom, stavom, harizmom, pokazao je zašto je ponovo poneo ovu prestižnu statuetu, ali i zašto je ne samo najveći sportista, već i najveći čovek na svetu. Prenos je komentarisao novinar sportske redakcije Stefan Bendić kojeg je, reklo bi se, takođe ovaj prenos iznenadio i zatekao nespremnog, pa je tako haotično, nesnađeno i neargumentovano „prevodio” sliku... Iz njegovog prevoda slabo smo šta čuli i saznali. Bolje bi bilo da su nam pustili samo sliku. Jer, kao što bi rekao veliki Nelson Mandela, utemeljivač ove nagrade, sport ima snagu da promeni svet i da ujedini čovečanstvo... Naš Novak Đoković već to čini, ali ne i televizije.
Dokumentarni film, koji je usledio nakon prenosa ove svečane ceremonije, „Dijanina deca” autorke Svetlane Zarić, o preteškoj sudbini 12.000 dece, od novorođenčadi do 14 godina, koja su se zatekla u nacističkim logorima tokom Drugog svetskog rata, prizemljio nas je i osvestio. Ovaj film o nezapamćenoj tragediji zbog koje i nebo plače, kako je rekla jedna od bivših logorašica, zaslužio je udarno vreme u programskoj šemi. On nikako nije smeo da bude pomeren za kasne večernje sate. Ovaj pomen i podsetnik treba da vidimo i čujemo svi! On je poruka, on je „obavezno pogledati”, on treba da se reprizira češće od „Srećnih ljudi”, „Boljeg života” i „Selo gori...” Ova priča treba da nas otrezni, da nikada ne zaboravimo tu stradalu decu, da nas podseti koliko smo srećni danas i da se, bar u sebi, u ove blagdane i vreme uskršnjeg posta pomolimo za svu srpsku decu koja su, spavajući na betonu, bez odeće i hrane, bez zdravstvene nege, bolesna i izmučena, vidljivih kostiju i otvorenih rana, otrgnuta od roditelja i toplog doma, prepuštena Bogu... Mnoga nisu preživela... Poneki spomenik svedoči o njihovom stradanju.
Ali mi ne smemo da zaboravimo. Ni mi, ni televizije! Neka ih anđeli čuvaju!
