И небо плаче

И док се опозиција кошка у борби за превласт, навијачи дивљају по градским улицама, точкови-убице котрљају по саобраћајницама, телевизије гњаве бесконачним дугим психички замарајућим ријалитијима и назови политичким дебатама, као под калуп, а метеоролози удружени са високо-кликтабилним порталима застрашују временским прогнозама, као да кишу и захлађење у променљивом пролећном годишњем добу човечанство никада није искусило, уморни Београђани су жељни једног сасвим нормалног, обичног живота... да са породицом, децом, руку подруку, не хитају на, за пред камере изрежиране и неприродне Дане породице, већ да се препусте чаролији велике илузије која им је одавно ускраћена, оног тренутка када су синеплекс грандиозне биоскопске сале од пучке најјефтиније забаве постале чист луксуз.

У суботу, када је познати биоскопски ланац прослављао рођендан и карте продавао за 250 динара, плануле су у року од сат времена. Од раних преподневних часова до касно у поноћ, у готово заборављеном призору – у пуним биоскопским салама до последњег места, као у добра стара времена, суграђани су уживали у најновијим остварењима из домаће и стране продукције. Шта нам то показује? Наши суграђани и те како су жељни духовне забаве, али им новчаник не дозвољава да је приуште. Јер, сваки филм, био он чак и лош, доноси ново искуство, видике, сазнања и храну за душу... Тренира мозак у борби против деменције и Алцхајмера... Најмлађе учи пажњи и читању давно запостављених слова на титлу...

У суботу смо сви били складни, посвећени и културни... Добра порука и за наше телевизије... Маните се ријалити формата, политике, убистава... И пружите нам, у адекватном прајм термину, квалитетан филмски програм и породица ће поново бити на окупу, уз ТВ. Ем ћете имати задовољавајући рејтинг, ем ћете учинити добро дело... Штета што је одлично остварење, оскаровски лауреат, филм „Зона интереса” емитован на Другом програму у измењеном термину који нисмо могли да пронађемо, чак и ако смо хтели да га премотамо...

У понедељак смо, без икакве претходне најаве, на РТС 1, уместо тинејџерског хита „У клинчу”, гледали гала-пренос највећих спортских награда „Лауреус” из Мадрида коју је, на радост многих, водио чувени Енди Гарсија, онако шеретски, у свом стилу, у скупоценом смокингу, и са рукама у џеповима. Најважнији и највећи лауреат, спортиста света, по пети пут, био је наш Новак Ђоковић који је све своје колеге и претходнике на сцени оставио у сенци и без даха... Садржајним говором, ставом, харизмом, показао је зашто је поново понео ову престижну статуету, али и зашто је не само највећи спортиста, већ и највећи човек на свету. Пренос је коментарисао новинар спортске редакције Стефан Бендић којег је, рекло би се, такође овај пренос изненадио и затекао неспремног, па је тако хаотично, неснађено и неаргументовано „преводио” слику... Из његовог превода слабо смо шта чули и сазнали. Боље би било да су нам пустили само слику. Јер, као што би рекао велики Нелсон Мандела, утемељивач ове награде, спорт има снагу да промени свет и да уједини човечанство... Наш Новак Ђоковић већ то чини, али не и телевизије.

Документарни филм, који је уследио након преноса ове свечане церемоније, „Дијанина деца” ауторке Светлане Зарић, о претешкој судбини 12.000 деце, од новорођенчади до 14 година, која су се затекла у нацистичким логорима током Другог светског рата, приземљио нас је и освестио. Овај филм о незапамћеној трагедији због које и небо плаче, како је рекла једна од бивших логорашица, заслужио је ударно време у програмској шеми. Он никако није смео да буде померен за касне вечерње сате. Овај помен и подсетник треба да видимо и чујемо сви! Он је порука, он је „обавезно погледати”, он треба да се репризира чешће од „Срећних људи”, „Бољег живота” и „Село гори...” Ова прича треба да нас отрезни, да никада не заборавимо ту страдалу децу, да нас подсети колико смо срећни данас и да се, бар у себи, у ове благдане и време ускршњег поста помолимо за сву српску децу која су, спавајући на бетону, без одеће и хране, без здравствене неге, болесна и измучена, видљивих костију и отворених рана, отргнута од родитеља и топлог дома, препуштена Богу... Многа нису преживела... Понеки споменик сведочи о њиховом страдању.

Али ми не смемо да заборавимо. Ни ми, ни телевизије! Нека их анђели чувају!