Krokodilske suze lepe Mare
Emisije posvećene selu i seoskom životu na javnom servisu sve više su rijaliti programi u kojima su glavne zvezde njihovi voditelji, a ne oni koji su ostali verni zemlji
Naša lepa Srbija živi dva paralelna života. Jedan, koji se odvija u glavnom gradu, gde sve vrvi od ljudi i gostiju koje Beograd domaćinski oberučke prihvata, gde su gužve na svakom koraku – na ulicama, trotoarima, trgovima, saobraćajnicama, u gradskom prevozu, samoposlugama, pijacama, kafićima... Onaj drugi, dešava se tu, na samo stotinak kilometara od belog grada gde je već uveliko počela prolećna setva... gde su se traktori razmileli po plodnim oranicama... Jer, i oni su stanovnici Srbije i, takođe, konzumenti TV sadržaja, a kao da to zaboravljamo. Njih nije tako lako prevariti.
Ovi naši sunarodnici nemaju vremena ni za kafiće, ušećeren TV program, jer žito, kukuruz i suncokret, koji će hraniti i ove što na Instagramu postavljaju selfije – ne mogu da čekaju! Ako se zemlja na vreme ne izgrabulja, ne nahrani, ne istrebi od korova, hleba neće biti ni za ove što se sunčaju i piju koktele u papreno skupim gradskim fensi kafićima. Vrednom seljaku, gazdi i domaćinu, poljoprivredniku i radniku na njivi, dovoljno je i jedno hladno pivo iz flaše da se okrepi i nastavi dalje, kao i pred počinak – jedna kvalitetna TV emisija koja će objektivno dočarati život na selu, a ne potceniti ga. Šteta što, upravo zbog pogrešnog i ponižavajućeg narativa, sve veći broj mladih, zavedenih internet iluzijom i slikama koje dolaze sa malog ekrana, napušta svoja viševekovna ognjišta u potrazi za nekim nazovi boljim životom, za blještavilom grada koje im neće doneti sreću za kojom tako čeznu...
Krv, znoj i žuljeve, kao i radost uzorane zemlje ne možemo da doživimo u emisijama koje su posvećene selu. Nažalost, sve manje saznajemo o težini, ali i lepoti seoskog života, koji čini veći deo Srbije. Emisije posvećene ovoj temi, na javnom servisu, poput „Novog početka”, „Moje dedovine”, „Svadbe iz mog kraja”... sve više su rijaliti programi u kojima su glavne zvezde njihovi voditelji. Pa se tako lepa Mara slika u vinogradima kako ispija vino, kako navodno pravi ajvar, kako joj vetar razbaruši kosu, i diže haljinu, kako korača u modernim čizmicama, sve u krupnom kadru... Kako plače za očevinom koju nije posetila godinama, kako i sama priznaje... A gde su tu oni zbog kojih se emisija snima? Gde su tu glavne zvezde emisije, oni koji su se osmelili da prkose svim poteškoćama, nepravdama, nedovoljnoj pomoći države kako bi ostali verni zemlji?
Umesto da saznamo kako izgleda život na selu, koje sve izazove, poteškoće i lepote donosi, šta je potrebno i koliko uložiti u oživljavanje kuće i okućnice, avlije, njive... kao i kako izgleda atmosfera kad se ukućani okupe za trpezom posle napornog dana... u centru dešavanja je voditeljka koja glumata pred kamerama, koketira, kao da je emisija o njenom liku i delu, a ne o onima kojima je došla u goste.
Smisao ove emisije je krajnje plemenit, a realizacija nula. Šteta što za potrebe snimanja ovog važnog državnog projekta nije angažovan voditelj koji zaista poznaje problematiku sela. I da li ste se pitali kako na ovu emisiju gledaju oni koji se svaki dan bude u vlažnim nabijačama, koji ranom zorom ustaju da bi nahranili stoku i pohitali na njive. Zašto su i ovakve emisije više rađene za Beograđane, a manje za one kojima je selo sve.
O krokodilskim suzama Marije Veljković, lepe Mare, već su se izjasnili korisnici društvenih mreža. Ekipe su se spakovale, snimile program za podizanje rejtinga, ostavljajući seljake sa istim brigama. Vreme je da javni servis prestane da od svake emisije pravi rijaliti. Prepustite to drugim televizijama koje zbog toga i postoje. I napokon, počnite da stvarate prave, realne emisije, ali i zabavni program kakav dolikuje jednoj nacionalnoj instituciji od javnog značaja. Manite se rijalitija... To ne bi trebalo da bude vaš deo kolača!
