Idi, sine, u Armiju
Muzičke želje i pozdravi bli su toliko popularni na radio stanicama da su spikeri morali da se izvinjavaju slušaocima što nisu mogli svima da im udovolje
Kasnih šezdesetih godina tadašnja "socijalistička" Jugoslavija postala je zemlja u kojoj je standard počeo da raste, "fiće" su se sve masovnije kupovale na kredit, kao i televizori, frižideri, električni šporeti. Bilo je i posla, otvarale su se nove fabrike, a za one koji su želeli više – otvorene su granice za odlazak u Nemačku i druge evropske zemlje. Sela su još bila puna, u kućama su živele sve tri generacije, dece je bilo u školama, žamor se dečji osećao i po sokacima, livadama gde se igrao fudbal, a sa štapovima za pecanje išlo se na rečice i potoke.
U to vreme najpopularnije emisije na radio stanicama postala su „želje i pozdravi“ koje su se uz narodnjačku muziku emitovale tokom celog dana. Skoro da se nije moglo zamisliti da prođe nečiji rođendan, svadba, veridba, i odlazak u vojsku, popularni „ispraćaji“ a da se to ne oglasi uz neku tada popularnu novokomponovanu pesmu.
Pesma koja je Acu Stepića lansirala u orbitu kao kompozitora bila je i danas mnogima u sećanju "Dobio sam poziv za armiju", koju je 1967. godine snimio Petar Grubić.
Tekst je napisao Dobrivoje Ivanković Doca: "Jesenje su kiše počele da liju/ dobio sam, mlađan, poziv za armiju/ mojoj staroj majci suze obraz kvase/ otac stari veseli se, mladosti seća se/ pa mi veli idi, sine, u armiju/ budi dobar vojnik, čuvaj domovinu!"
Radio-stanice su se usijale od poziva, emisije posvećene "željama slušalaca" nisu mogle da emituju ovaj hit onoliko koliko su to ljudi želeli. Radio Niš je u jednom danu dobijao po trista pisama i razglednica u kojima se "dragom sinu, bratu, bratancu, sinovcu" želeo srećan odlazak u vojsku uz pesmu "Dobio sam poziv za armiju". Spikeri su se morali izvinjavati slušaocima što nisu u mogućnosti da udovolje svačijoj želji.
Za razliku od onih koji su "pozdrave i želje" putem radio-stanica smatrali šundom, stručnjaci muzikologije se nisu slagali sa takvim mišljenjima. Komponovanje vojničkih pesama ima dugu tradiciju u Srbiji koja počinje još od 16. i 17. veka, a uzima ozbiljan zamah sa dinastijom Obrenovića. Takve pesme su mnogo više od same zabave – njima se iskazuje počast porodicama vojnika i učestvovanje u njihovom radovanju. Tako su i od šezdesetih godina 20. veka lokalne radio-stanice postale glasila koja su obaveštavala o lokalnim novostima. Slušanje ovakvih radio-programa bilo je i pitanje dobre obaveštenosti, ko se nije oglasio na radiju, kao da nije ni bio na slavlju.
Fenomen "namenskih" pesama učinio je vrlo poznatim i slušanim radio-stanice: Šabac, Radio Niš, Loznicu, Podrinje, Negotin, Požarevac.
Pesme o odlascima u armiju uvek su imale srećan kraj. Odužiti dug domovini i vratiti se domu, ocu istaroj majci i volenoj dragi, kada će se i vojnička uniforma zameniti svadbenim odelom. Te pesme kao da su podsećale na američke kaubojske filmove u kojima uvek pobedi pravda a glavni junak pošto je savladao bandite odvodi šerifovu ćerku pred oltar.
Godine su iste, kraj šezdesetih i početak sedamdesetih. Jesenja veselja u Srbiji na radio–stanicama i holivudska produkcija bili su tada na istim talasnim dužinama.
