Иди, сине, у Армију
Музичке жеље и поздрави бли су толико популарни на радио станицама да су спикери морали да се извињавају слушаоцима што нису могли свима да им удовоље
Касних шездесетих година тадашња "социјалистичка" Југославија постала је земља у којој је стандард почео да расте, "фиће" су се све масовније куповале на кредит, као и телевизори, фрижидери, електрични шпорети. Било је и посла, отварале су се нове фабрике, а за оне који су желели више – отворене су границе за одлазак у Немачку и друге европске земље. Села су још била пуна, у кућама су живеле све три генерације, деце је било у школама, жамор се дечји осећао и по сокацима, ливадама где се играо фудбал, а са штаповима за пецање ишло се на речице и потоке.
У то време најпопуларније емисије на радио станицама постала су „жеље и поздрави“ које су се уз народњачку музику емитовале током целог дана. Скоро да се није могло замислити да прође нечији рођендан, свадба, веридба, и одлазак у војску, популарни „испраћаји“ а да се то не огласи уз неку тада популарну новокомпоновану песму.
Песма која је Ацу Степића лансирала у орбиту као композитора била је и данас многима у сећању "Добио сам позив за армију", коју је 1967. године снимио Петар Грубић.
Текст је написао Добривоје Иванковић Доца: "Јесење су кише почеле да лију/ добио сам, млађан, позив за армију/ мојој старој мајци сузе образ квасе/ отац стари весели се, младости сећа се/ па ми вели иди, сине, у армију/ буди добар војник, чувај домовину!"
Радио-станице су се усијале од позива, емисије посвећене "жељама слушалаца" нису могле да емитују овај хит онолико колико су то људи желели. Радио Ниш је у једном дану добијао по триста писама и разгледница у којима се "драгом сину, брату, братанцу, синовцу" желео срећан одлазак у војску уз песму "Добио сам позив за армију". Спикери су се морали извињавати слушаоцима што нису у могућности да удовоље свачијој жељи.
За разлику од оних који су "поздраве и жеље" путем радио-станица сматрали шундом, стручњаци музикологије се нису слагали са таквим мишљењима. Компоновање војничких песама има дугу традицију у Србији која почиње још од 16. и 17. века, а узима озбиљан замах са династијом Обреновића. Такве песме су много више од саме забаве – њима се исказује почаст породицама војника и учествовање у њиховом радовању. Тако су и од шездесетих година 20. века локалне радио-станице постале гласила која су обавештавала о локалним новостима. Слушање оваквих радио-програма било је и питање добре обавештености, ко се није огласио на радију, као да није ни био на слављу.
Феномен "наменских" песама учинио је врло познатим и слушаним радио-станице: Шабац, Радио Ниш, Лозницу, Подриње, Неготин, Пожаревац.
Песме о одласцима у армију увек су имале срећан крај. Одужити дуг домовини и вратити се дому, оцу истарој мајци и воленој драги, када ће се и војничка униформа заменити свадбеним оделом. Те песме као да су подсећале на америчке каубојске филмове у којима увек победи правда а главни јунак пошто је савладао бандите одводи шерифову ћерку пред олтар.
Године су исте, крај шездесетих и почетак седамдесетих. Јесења весеља у Србији на радио–станицама и холивудска продукција били су тада на истим таласним дужинама.
