Trst je (bio) naš

Trst, grad na Jadranu, na krajnjem severoistoku Italije, nekada je bio omiljena destinacija za šoping čitave Jugoslavije, svih njenih naroda i narodnosti. 

Ponte Roso, čuvena pijaca na kanalu Grande, ostala je urezana u sećanje mnogih i još uvek je prva asocijacija na vreme kada je Trst bio robna kuća na otvorenom za sve one željne kvalitetne robe, koju nisu mogli da pronađu kod kuće.

U vreme kada su vize i granice još uvek bile prepreka, mogućnost bezviznog odlaska u Italiju i dobra povezanost vozom, pretvarale je centar grada Trsta u epicentar masovnog šopinga za brojne Jugoslovene.

Od ranog jutra, obično vikendom, ali često i preko nedelje, najviše "preko preduzeća" za 8. mart i druge državne praznike, pravo sa železničke stanice, razmileli bi se prvenstveno po pijaci, ali i po čuvenim robnim kućama Standa, Koin i Upim. U prodavnicama u centralnim gradskim ulicama, gotovo svi prodavci su znali srpskohrvatski i na njihovim izlozima je, na našem jeziku, bilo ispisano koji proizvodi su te nedelje bili na sniženju.

Ljudi iz Beograda, Zagreba, Sarajeva, Skoplja i mnogih drugih manjih gradova, masovno su odlazili u Trst, a pre svega na Ponte Roso, da kupe sve ono o čemu su sanjali i žudeli u socijalističkoj federativnoj domovini. Mladi su tragali za kvalitetnim farmerkama i jaknama, žene za kožnim cipelama, šminkom, deterdžentima i balon mantilima kao iz filmova, a muškarci su trošili pare na cigarete, kafu i pića.

Neki su odlazili samo da popiju espreso na obali Jadranskog mora. Ponte Roso je bilo mesto gde su se snovi o modi i životu „kao na Zapadu” ostvarivali.

I dok su trgovci dočekivali Jugoslovene raširenih ruku, obični građani Trsta nisu baš bili blagonakloni prema Jugovićima, kritikujući ih da im prave gužvu i da prljaju grad.

Ipak, za Jugoslovene, Trst je bio više od običnog grada. Bio im je prozor u svet, mesto gde su se osećali kao da su deo nečeg većeg i modernijeg.

Decenijama kasnije, male prodavnice sa pristupačnom robom zamenili su veliki trgovinski lanci. Na pijaci Ponte Roso više nema tezgi sa svim i svačim - danas se tu prodaje samo cveće. Ali, sećanje na „neki bezbrižni, izmišljeni život” i vreme kada su Jugosloveni odlazili u Italiju u šoping, i dalje je živo. Trst je ostao deo njihove priče, deo bezbrižnog vremena, kada su se snovi o jeftinoj robi i kvalitetnoj garderobi ostvarivali na tršćanskim ulicama.