Na treningu sumo rvača
Uprkos novotarijama sa Zapada, debeljuce i dalje imaju status nacionalnih junaka, ostvaruju značajnu zaradu i ljubimci su velikog broja žena
Tokom boravka u Tokiju, u rano jutro, uputili smo se na južnu obalu reke Sumide, u kraj Rjogoku gde žive i vežbaju sumo rvači. Sumo rvanje jedan je od nacionalnih sportova Japana, nastao kao vrsta ritualne igre kojom su se u starom Japanu zabavljala šinto božanstva.
Iako je u Japanu sve popularniji i bejzbol, gde utakmice profesionalne lige spadaju u najgledanija sportska takmičenja, sumo je za mnoge Japance i dalje sport broj jedan. Uprkos novotarijama sa Zapada, sumo debeljuce i dalje imaju status nacionalnih junaka, ostvaruju značajnu zaradu i ljubimci su velikog broja žena. Za vreme nacionalnih takmičenja u trajanju od dve nedelje, koja se šest puta godišnje održavaju na sumo stadionima u nekoliko japanskih gradova, deo (ženske) publike neočekivano frenetično prati njihove borbe koje najčešće traju petnaestak sekundi, a vrlo retko više od minuta.
Pravila sumo rvanja su prilično jednostavna – borbu gubi onaj ko bude „izbačen” iz kruga posutog peskom, u kojem se borba odvija. Pre početka borbe, krug dohjo se ritualno posipa solju.
Krajem 20. veka sumo rvanje postalo je popularno i van granica Japana, te su mnogi stranci – rvači dolazeći u Zemlju izlazećeg sunca okušavali sreću u ovom sportu. U nekoliko navrata, nacionalni šampioni Japana u sumo rvanju bili su državljani Mongolije, Havaja i jedan iz Bugarske. U januaru 2017, prvi put nakon 19 godina, jedan rođeni Japanac – Kisenosato uspeo je da pobedi na nacionalnom šampionatu i stekne najprestižniju sumo titulu jokozune.
Po završetku aktivnog bavljenja sumo rvanjem, određen broj sportista nastavlja karijeru u ulozi trenera. Neki rvači u kraju s bejama otvaraju restorane u kojima služe čanko nabe, jelo nalik supi s povrćem, rezancima, mesom ili plodovima mora – tradicionalni obrok sumo rvača.
S obzirom na to da smo u Japan stigli u vreme između dva sumo turnira, nadomak Nacionalnog sumo stadiona Kokugikana, prisustvovali smo ranom jutarnjem treningu sumo rvača u kraju gde se nalazi i najveći broj beja (beja – zgrada gde žive i vežbaju sumo rvači). U prizemnom delu beje nalazi se kružna arena posuta peskom i oko nje izdignute drvene platforme za posmatrače. Nakon što smo se udobno smestili u turski sed na jastucima, upozoreni smo da je tokom treninga obavezna potpuna tišina. Prilikom sedenja, kao posmatrači poveli smo računa o tome da stopala ne držimo okrenuta ka rvačima, što se smatra nepristojnim.
Azumazeki beju, gde smo posmatrali tročasovni trening, osnovao je 1986. bivši veliki sumo šampion poreklom s Havaja – Džesi Džejms Valiani Kuhaulua (alijas Takamijama Daigoro), prvi sumo šampion stranac i prvi sumo rvač ne-Japanac koji je u Japanu osnovao beju. Današnja zvezda ove beje i lokalni šampion Kaonišiki Takeši prisustvovao je treningu, pratio zagrevanje, a možda i zbog malobrojne internacionalne publike strogo kontrolisao pokrete vežbača koji su se rumeni od napora i okupani znojem zdušno trudili da ponove zahvate tačno onako kako je od njih traženo. Povremeno, zastajali su kako bi jedni drugima popravili nabedrenik mavaši ili promenili drvene alatke koje su takođe koristili prilikom vežbi.
Nakon završetka treninga, neki od sumo rvača prepustili su se češljanju i popravljanju frizure koje je veoma stručno obavljao zaposleni u beji, a potom se slikali sa strancima, za uspomenu.
Tekst i fotografije
Ivana Dukčević
www.umetnostputovanja.rs
