На тренингу сумо рвача

Током боравка у Токију, у рано јутро, упутили смо се на јужну обалу реке Сумиде, у крај Рјогоку где живе и вежбају сумо рвачи. Сумо рвање један је од националних спортова Јапана, настао као врста ритуалне игре којом су се у старом Јапану забављала шинто божанства.

Иако је у Јапану све популарнији и бејзбол, где утакмице професионалне лиге спадају у најгледанија спортска такмичења, сумо је за многе Јапанце и даље спорт број један. Упркос новотаријама са Запада, сумо дебељуце и даље имају статус националних јунака, остварују значајну зараду и љубимци су великог броја жена. За време националних такмичења у трајању од две недеље, која се шест пута годишње одржавају на сумо стадионима у неколико јапанских градова, део (женске) публике неочекивано френетично прати њихове борбе које најчешће трају петнаестак секунди, а врло ретко више од минута.

Правила сумо рвања су прилично једноставна – борбу губи онај ко буде „избачен” из круга посутог песком, у којем се борба одвија. Пре почетка борбе, круг дохјо се ритуално посипа сољу.

Крајем 20. века сумо рвање постало је популарно и ван граница Јапана, те су многи странци – рвачи долазећи у Земљу излазећег сунца окушавали срећу у овом спорту. У неколико наврата, национални шампиони Јапана у сумо рвању били су држављани Монголије, Хаваја и један из Бугарске. У јануару 2017, први пут након 19 година, један рођени Јапанац – Кисеносато успео је да победи на националном шампионату и стекне најпрестижнију сумо титулу јокозуне.

По завршетку активног бављења сумо рвањем, одређен број спортиста наставља каријеру у улози тренера. Неки рвачи у крају с бејама отварају ресторане у којима служе чанко набе, јело налик супи с поврћем, резанцима, месом или плодовима мора – традиционални оброк сумо рвача.

С обзиром на то да смо у Јапан стигли у време између два сумо турнира, надомак Националног сумо стадиона Кокугикана, присуствовали смо раном јутарњем тренингу сумо рвача у крају где се налази и највећи број беја (беја – зграда где живе и вежбају сумо рвачи). У приземном делу беје налази се кружна арена посута песком и око ње издигнуте дрвене платформе за посматраче. Након што смо се удобно сместили у турски сед на јастуцима, упозорени смо да је током тренинга обавезна потпуна тишина. Приликом седења, као посматрачи повели смо рачуна о томе да стопала не држимо окренута ка рвачима, што се сматра непристојним.

Азумазеки беју, где смо посматрали трочасовни тренинг, основао је 1986. бивши велики сумо шампион пореклом с Хаваја – Џеси Џејмс Валиани Кухаулуа (алијас Такамијама Даигоро), први сумо шампион странац и први сумо рвач не-Јапанац који је у Јапану основао беју. Данашња звезда ове беје и локални шампион Каонишики Такеши присуствовао је тренингу, пратио загревање, а можда и због малобројне интернационалне публике строго контролисао покрете вежбача који су се румени од напора и окупани знојем здушно трудили да понове захвате тачно онако како је од њих тражено. Повремено, застајали су како би једни другима поправили набедреник маваши или променили дрвене алатке које су такође користили приликом вежби.

Након завршетка тренинга, неки од сумо рвача препустили су се чешљању и поправљању фризуре које је веома стручно обављао запослени у беји, а потом се сликали са странцима, за успомену.

Текст и фотографије

Ивана Дукчевић