Tratoria u vazduhu (NASTAVAK)
Sve što sam propustio u Sao Paulu hodajući, nadoknadio sam taksijem. Nisam geometar po struci, ali jesam ludi avanturista. Ovde u njemu ne putujete kroz vreme, nego kroz vakum i nepreglednu geometriju. Nekada preterujem u velikim gradovima po tim svojim zbegovima u nepoznato i izazovnim nestajanjima, ali ovde sam pazio, koliko god sam mogao. Nisam puštao vetrenoj stazi da sama pronađe put. Ah, da, opet sam zaboravio da slikam hotel koji se nalazi, ko zna gde, valjda u Paulisti, ili u Žardinu?! Kažu da je u samom centru. Gde li je centar, znali li ko? Sam ga upoznajem rapidno brzo, čak prebrzo. Hvata li me strah? Panika?! Naravno, pomalo strah, šta da se lažemo.
Priznajem, okretao sam se svaki čas nemam li neku noćnu pratnju. Slušajući Paola Arudu i njegov „Soulfrik-voljum 14” na najjače vrtela su se oba Paola u mojoj glavi. Umiksovan ludom energijom bojao sam se da se ne izgubim. Sladak strah ključao je iz mene. Pokušavam da se kontrolišem, koliko god mogu. Ne dam mu nikako da ode u gorak. Igram kao ptica na žici, ali je isuviše tanka linija i teško je iscrtavam, a još teže uspostavljam. Kao prvi koktel grada za zagrevanje popio sam odličnu pinakoladu, u jednom kafiću kraj hotela. Kasnije mi strah omekšava prava, loko kaipirinja, ali i gotivni taksista koji me ipak neće kidnapovati ovu noć, jer je sinoć Palmeiraš konačno uzeo titulu slavivši sve do zore. Kakve ludačke podudarnosti. Ovom zorom slavim ja njega. Kakva sreća ili puka slučajnost neiskusnog i naivnog turiste da ne spomene Korintijas. Treba biti taličan i pribran nekada, a beše to bogami duga vožnja. Sasvim dovoljna za grešku u polupijanom stanju za nekoga ko priča kao navijen. U Sao Paulu moraš biti obazriv kako se odvijaš. Ovo gigantsko čudovište kojem nema kraja bez milosti uteruje strah u kosti samo svojim izgledom.
Red kuća, zgrada, nebodera pa nebodera, zgrada i opet kuća. Non stop se vrti ista filmska i dosadna traka, i tako u nedogled. Prava distopija grada. Po koja kuća, ako je i lepa opasana je visokim tamnim ogradama od masivnog kovanog gvožđa, obasute žicima i strujom. Bogati ljudi u „hipocentru” i luksuzu same utrobe grada žive zablindirano u prividnom spokoju nesnosnih klasnih razlika. Smenjuju se bulevari, raskrsnice, gomile semafora i namotanih kablova, koji ničemu ne služe. Pola njih ne radi, ali po koji varniči u mraku neodoljivo podsećajući na dvoje zaljubljenih na prvom svom dejtu. Samo se ide gore-dole, levo-desno. Čak je i naš vozač autobusa tražio moj hotel više od sat vremena, kada smo dolazili sa aerodroma. Ne znam da l' je imao mapu pred sobom ili je vrteo volan samouk. Naravno da je Brazilac, a ne negde iz srca Šumadije. Sedeo sam pozadi i gledao kroz prozor uzavreli grad kako u njemu armirani beton pršti u pokretu nanoseći jezivu prašinu. Kao da sam vezanih očiju stigao na konačno odredište. Sao Paulo, kao stari iskusni narko bos ne želi, niti dozvoljava da se zapamti ruta. Sve u svemu, ako ste stvarno mislili da dođete u Sao Paulo da se malo izgubite i ogrejete od dosade, onda je ovaj džinovski rolerkoster od grada pravi izbor za vas. Sav onako identičan i nezgrapan uopšte nije mirisao na pravu opasnost, kao što sam očekivao. Može biti da je optička varka, ili manjak dana i vremena prevedenog u njemu. Čista puka sreća da mi se ništa nije desilo, verujte. Obavezno upalite mobajl data, trebaće vam. Infarkt za račun dobijate ipak kada se vratite kući. Tada ste na sigurnom. Sve je već završeno. Možda se spasite ili barem provučete jednim slobodnim padom u nesvest, jer i to je svakako bolje od opcije da završite u čeljustima ovog predatora. Biće da malo tripujem ili mistifikujem strah u njemu?! Moguće je da i minimalizujem, ko će ga znati. Možda se tako nešto nikada neće ni desiti. Samo pod uslovom, da je Sao Paulo tu noć bio vrlo sit i dobro raspoložen.
