Траториа у ваздуху (НАСТАВАК)

Све што сам пропустио у Сао Паулу ходајући, надокнадио сам таксијем. Нисам геометар по струци, али јесам луди авантуриста. Овде у њему не путујете кроз време, него кроз вакум и непрегледну геометрију. Некада претерујем у великим градовима по тим својим збеговима у непознато и изазовним нестајањима, али овде сам пазио, колико год сам могао. Нисам пуштао ветреној стази да сама пронађе пут. Ах, да, опет сам заборавио да сликам хотел који се налази, ко зна где, ваљда у Паулисти, или у Жардину?! Кажу да је у самом центру. Где ли је центар, знали ли ко? Сам га упознајем рапидно брзо, чак пребрзо. Хвата ли ме страх? Паника?! Наравно, помало страх, шта да се лажемо.

Признајем, окретао сам се сваки час немам ли неку ноћну пратњу. Слушајући Паола Аруду и његов „Соулфрик-вољум 14” на најјаче вртела су се оба Паола у мојој глави. Умиксован лудом енергијом бојао сам се да се не изгубим. Сладак страх кључао је из мене. Покушавам да се контролишем, колико год могу. Не дам му никако да оде у горак. Играм као птица на жици, али је исувише танка линија и тешко је исцртавам, а још теже успостављам. Као први коктел града за загревање попио сам одличну пинаколаду, у једном кафићу крај хотела. Касније ми страх омекшава права, локо каипириња, али и готивни таксиста који ме ипак неће киднаповати ову ноћ, јер је синоћ Палмеираш коначно узео титулу славивши све до зоре. Какве лудачке подударности. Овом зором славим ја њега. Каква срећа или пука случајност неискусног и наивног туристе да не спомене Коринтијас. Треба бити таличан и прибран некада, а беше то богами дуга вожња. Сасвим довољна за грешку у полупијаном стању за некога ко прича као навијен. У Сао Паулу мораш бити обазрив како се одвијаш. Ово гигантско чудовиште којем нема краја без милости утерује страх у кости само својим изгледом.

Ред кућа, зграда, небодера па небодера, зграда и опет кућа. Нон стоп се врти иста филмска и досадна трака, и тако у недоглед. Права дистопија града. По која кућа, ако је и лепа опасана је високим тамним оградама од масивног кованог гвожђа, обасуте жицима и струјом. Богати људи у „хипоцентру” и луксузу саме утробе града живе заблиндирано у привидном спокоју несносних класних разлика. Смењују се булевари, раскрснице, гомиле семафора и намотаних каблова, који ничему не служе. Пола њих не ради, али по који варничи у мраку неодољиво подсећајући на двоје заљубљених на првом свом дејту. Само се иде горе-доле, лево-десно. Чак је и наш возач аутобуса тражио мој хотел више од сат времена, када смо долазили са аеродрома. Не знам да л' је имао мапу пред собом или је вртео волан самоук. Наравно да је Бразилац, а не негде из срца Шумадије. Седео сам позади и гледао кроз прозор узаврели град како у њему армирани бетон пршти у покрету наносећи језиву прашину. Као да сам везаних очију стигао на коначно одредиште. Сао Пауло, као стари искусни нарко бос не жели, нити дозвољава да се запамти рута. Све у свему, ако сте стварно мислили да дођете у Сао Пауло да се мало изгубите и огрејете од досаде, онда је овај џиновски ролеркостер од града прави избор за вас. Сав онако идентичан и незграпан уопште није мирисао на праву опасност, као што сам очекивао. Може бити да је оптичка варка, или мањак дана и времена преведеног у њему. Чиста пука срећа да ми се ништа није десило, верујте. Обавезно упалите мобајл дата, требаће вам. Инфаркт за рачун добијате ипак када се вратите кући. Тада сте на сигурном. Све је већ завршено. Можда се спасите или барем провучете једним слободним падом у несвест, јер и то је свакако боље од опције да завршите у чељустима овог предатора. Биће да мало трипујем или мистификујем страх у њему?! Могуће је да и минимализујем, ко ће га знати. Можда се тако нешто никада неће ни десити. Само под условом, да је Сао Пауло ту ноћ био врло сит и добро расположен.