Odluka proste većine
Slučaj komedijant je hteo da se upravo Dobrilo Nenadić nađe na meti Sindikata zaposlenih policije. Naime, ubrzo nakon „Doroteja” pisac iz Arilja objavio je roman „Kiša”, u kojem je, umesto o srednjovekovnoj Srbiji, pisao o samoupravnoj i socijalističkoj Jugoslaviji
Ovogodišnji Sajam knjiga u Londonu tokom tri dana trajanja, prema novinskim izveštajima, posetilo je tridesetak hiljada ljudi. Na ovoj pre svega poslovnoj manifestaciji učestvovalo je više od hiljadu izdavača iz celoga sveta, a sudeći prema objavama književnih influensera na društvenim mrežama, najveću pažnju šire čitalačke publike privukli su romani u kojima se susreću ljubavne zavrzlame i fantastika. Konstatovan je i trend objavljivanja knjiga u kojima se antički mitovi prepričavaju iz mnogih uglova političke korektnosti. Na sajamskim tribinama najviše se pak razgovaralo o stanju u Gazi i uticaju veštačke inteligencije na izdavačku delatnost, a učesnici jedne od ovih diskusija pokušali su da odgovore na pitanje da li je izdavačka industrija spremna da rizikuje više nego što to čini danas.
Ovaj panel je organizovan pod pokroviteljstvom engleskog PEN-a u okviru kampanje čiji je cilj da se zaštiti sloboda umetničkog izražavanja u vremenu obeleženom narastajućom i sve nervoznijom cenzurom koja u ime digitalnog naroda neumoljivo insistira na poništavanju sve većeg broja pisaca i njihovih anatemisanih dela. Ovakva društveno-politička atmosfera umnogome otežava posao izdavačima koji, da bi opstali na tržištu, sve češće odustaju od štampanja istinskih i samosvojnih književnih dela i čitaocima nude sadržaje koji se mogu progutati bez mnogo žvakanja.
Za nešto više od pola godine, pod velikom kupolom nadomak „Beograda na vodi”, biće svečano otvoren još jedan Međunarodni sajam knjiga tokom kog će biti održano na desetine zanimljivih tribina. Jedna od njih mogla bi da bude posvećena romanu Dorotej Dobrila Nenadića i dopisu Sindikata zaposlenih policije upućenom na elektronske adrese svih srednjih škola u Srbiji u kojima se od prosvetnih radnika, u skladu sa Zakonom o pristupu informacijama od javnog značaja traži da odgovore na pitanja „da li je u prvom razredu gimnazije Dorotej Dobrila Nenadića obavezna knjiga, da li su stručna lica zadužena za obrazovni sadržaj dece pročitala ovaj roman, ko je i kada naložio obrazovnim ustanovama uvođenje Doroteja u nastavu”.
Pretpostavljamo da bi na toj tribini dobronamerni profesor iskreno zabrinutom policajcu očas posla razvejao bojazan da je Nenadićev roman „neprikladan za školski uzrast”, dok bi mu predstavnik ministarstva ljubazno i s osmehom na licu objasnio zbog čega o knjigama koje će se naći u lektiri ne odlučuju ni roditelji učenika ni zaposleni u školi, već stručna lica iz Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja.
Ili bi se, ipak, sajamski razgovor o školskoj lektiri možda i pre njegovog početka pretvorio u svađu koja bi, ko zna, ubrzo prerasla u sveopštu tuču, pa bi, na kraju, morala da interveniše i... policija?! Istraga bi utvrdila da u fizičkom obračunu nisu učestvovali samo profesori književnosti, pisci, izdavači, bibliotekari, policajci i policajci u civilu, već da su pokoji udarac i zadali i primili kako sveštena lica, tako i pripadnici nevladinih organizacija čija se delatnost odnosi na promovisanje prava najrazličitijih manjinskih grupa.
I mada će opis ovog potencijalnog pičvajza ostati tek skica prizemne satire, ne sme se zanemariti ozbiljnost stepena ugroženosti slobode umetničkog izražavanja. Kod nas je, eto, bar za sada, sva apsurdnost stvorene atmosfere tobožnjeg pluralizma mišljenja koje ima za cilj da utuli svako pevanje ispoljena u ovoj nušićevskoj komendiji. Ali nedavno su studenti na jednom američkom univerzitetu, nakon što su odgledali nekoliko filmova koje je Miloš Forman snimio u Čehoslovačkoj, ljutito prigovorili svome profesoru kako se u njima pojavljuju samo belci.
Umetnička dela su pod stalnom lupom i desnih i levih ekstremista koji bi i Mona Lizu i Homerove epove da saobraze svom po svet pogubnom pogledu na svet. U tome imaju podršku, kako bi to Skerlić rekao, dobrih mediokriteta koji odsustvo talenta uspevaju da nadoknade spremnošću da svoje stvaralačke napore i tematski i formalno prilagode vladajućoj ideološkoj modi.
Istina, ranije se zbog moralno-političke nepodobnosti gubila glava ili se odlazilo na dugogodišnju robiju i u doživotno progonstvo. Danas je dovoljno verovati kako je sasvim legitimno i izvodljivo da odlukom proste većine roman „neprikladan za školski uzrast” bude uklonjen iz školskih biblioteka.
Slučaj komedijant je hteo da se upravo Dobrilo Nenadić nađe na meti Sindikata zaposlenih policije. Jer je ubrzo nakon Doroteja, pisac iz Arilja , gde je radio kao agronom, objavio roman Kiša, u kom je, umesto o srednjovekovnoj Srbiji, pisao o samoupravnoj i socijalističkoj Jugoslaviji.
Lokalni političari su se u romanu prepoznali, a Nenadić je po kazni poslom premešten iz Arilja u selo Latvicu, gde je radio narednih petnaest godina, značajno doprinevši da taj kraj danas u svetu bude poznat po gajenju malina.
A slučaj komedijant je hteo i da upravo u danima kada je zahtev policijskog sindikata da Nenadićev roman bude prognan iz školske lektire ovaj svet napustio glumac Gojko Šantić, koji je u filmu Dorotej Zdravka Velimirovića tumačio ulogu tajanstvenog monaha.
