Одлука просте већине
Случај комедијант је хтео да се управо Добрило Ненадић нађе на мети Синдиката запослених полиције. Наиме, убрзо након „Доротеја” писац из Ариља објавио је роман „Киша”, у којем је, уместо о средњовековној Србији, писао о самоуправној и социјалистичкој Југославији
Овогодишњи Сајам књига у Лондону током три дана трајања, према новинским извештајима, посетило је тридесетак хиљада људи. На овој пре свега пословној манифестацији учествовало је више од хиљаду издавача из целога света, а судећи према објавама књижевних инфлуенсера на друштвеним мрежама, највећу пажњу шире читалачке публике привукли су романи у којима се сусрећу љубавне заврзламе и фантастика. Констатован је и тренд објављивања књига у којима се антички митови препричавају из многих углова политичке коректности. На сајамским трибинама највише се пак разговарало о стању у Гази и утицају вештачке интелигенције на издавачку делатност, а учесници једне од ових дискусија покушали су да одговоре на питање да ли је издавачка индустрија спремна да ризикује више него што то чини данас.
Овај панел је организован под покровитељством енглеског ПЕН-а у оквиру кампање чији је циљ да се заштити слобода уметничког изражавања у времену обележеном нарастајућом и све нервознијом цензуром која у име дигиталног народа неумољиво инсистира на поништавању све већег броја писаца и њихових анатемисаних дела. Оваква друштвено-политичка атмосфера умногоме отежава посао издавачима који, да би опстали на тржишту, све чешће одустају од штампања истинских и самосвојних књижевних дела и читаоцима нуде садржаје који се могу прогутати без много жвакања.
За нешто више од пола године, под великом куполом надомак „Београда на води”, биће свечано отворен још један Међународни сајам књига током ког ће бити одржано на десетине занимљивих трибина. Једна од њих могла би да буде посвећена роману Доротеј Добрила Ненадића и допису Синдиката запослених полиције упућеном на електронске адресе свих средњих школа у Србији у којима се од просветних радника, у складу са Законом о приступу информацијама од јавног значаја тражи да одговоре на питања „да ли је у првом разреду гимназије Доротеј Добрила Ненадића обавезна књига, да ли су стручна лица задужена за образовни садржај деце прочитала овај роман, ко је и када наложио образовним установама увођење Доротеја у наставу”.
Претпостављамо да би на тој трибини добронамерни професор искрено забринутом полицајцу очас посла развејао бојазан да је Ненадићев роман „неприкладан за школски узраст”, док би му представник министарства љубазно и с осмехом на лицу објаснио због чега о књигама које ће се наћи у лектири не одлучују ни родитељи ученика ни запослени у школи, већ стручна лица из Завода за унапређивање образовања и васпитања.
Или би се, ипак, сајамски разговор о школској лектири можда и пре његовог почетка претворио у свађу која би, ко зна, убрзо прерасла у свеопшту тучу, па би, на крају, морала да интервенише и... полиција?! Истрага би утврдила да у физичком обрачуну нису учествовали само професори књижевности, писци, издавачи, библиотекари, полицајци и полицајци у цивилу, већ да су покоји ударац и задали и примили како свештена лица, тако и припадници невладиних организација чија се делатност односи на промовисање права најразличитијих мањинских група.
И мада ће опис овог потенцијалног пичвајза остати тек скица приземне сатире, не сме се занемарити озбиљност степена угрожености слободе уметничког изражавања. Код нас је, ето, бар за сада, сва апсурдност створене атмосфере тобожњег плурализма мишљења које има за циљ да утули свако певање испољена у овој нушићевској комендији. Али недавно су студенти на једном америчком универзитету, након што су одгледали неколико филмова које је Милош Форман снимио у Чехословачкој, љутито приговорили своме професору како се у њима појављују само белци.
Уметничка дела су под сталном лупом и десних и левих екстремиста који би и Мона Лизу и Хомерове епове да саобразе свом по свет погубном погледу на свет. У томе имају подршку, како би то Скерлић рекао, добрих медиокритета који одсуство талента успевају да надокнаде спремношћу да своје стваралачке напоре и тематски и формално прилагоде владајућој идеолошкој моди.
Истина, раније се због морално-политичке неподобности губила глава или се одлазило на дугогодишњу робију и у доживотно прогонство. Данас је довољно веровати како је сасвим легитимно и изводљиво да одлуком просте већине роман „неприкладан за школски узраст” буде уклоњен из школских библиотека.
Случај комедијант је хтео да се управо Добрило Ненадић нађе на мети Синдиката запослених полиције. Јер је убрзо након Доротеја, писац из Ариља , где је радио као агроном, објавио роман Киша, у ком је, уместо о средњовековној Србији, писао о самоуправној и социјалистичкој Југославији.
Локални политичари су се у роману препознали, а Ненадић је по казни послом премештен из Ариља у село Латвицу, где је радио наредних петнаест година, значајно доприневши да тај крај данас у свету буде познат по гајењу малина.
А случај комедијант је хтео и да управо у данима када је захтев полицијског синдиката да Ненадићев роман буде прогнан из школске лектире овај свет напустио глумац Гојко Шантић, који је у филму Доротеј Здравка Велимировића тумачио улогу тајанственог монаха.
