Greta Garbo govori
Na Kraljevskoj školi dramskih umetnosti u Stokholmu 1922. postaje studentkinja glume. „Stavila sam beli, smešan šešir i otišla na prvo predavanje. Profesor mi je skinuo šešir i rekao: ’Nemoj da zaklanjaš lice nikada više. S njim ćeš napraviti karijeru.’”
Ceo svet ove godine obeležava sto godina kako je na filmskom platnu debitovala Greta Garbo. Iako je brzo postala svetska zvezda, snimila je svega dvadeset osam filmova i 1941. godine se povukla u senku. Zauvek. Imala je trideset pet godina. Kasnije, kao starica, preživela je i rak dojke, u samoći, odlučna da više nikada ne bude povređena snimanjem. Odbijala je da dušu izloži svetu, što gluma u svojoj suštini jeste. Imala je pravo na ćutanje tela. Imala je pravo da se skloni u log senke. I nije od toga odustala. Nikada.
Pamti detinjstvo, sa sestrom i bratom, u Švedskoj, gde je rođena, septembra 1905, u Stokholmu. Njen život beše tužan, stišan, u kome čak ni proleće nije slalo srećne telegrame pune sokova. Rasla je sa bratom i sestrom. Pripadali su radničkoj klasi. „Kasnije sam u ukusu šampanjca umela da osetim pepeo, tačkasta šantung svila podsećala me je na ekceme bolesne krvi…” Najpre je radila u berbernici, zatim u robnoj kući u Stokholmu. Tu je primećen njen šarm, lepota s tajnom, ledeni osmeh hetere. Bila je visoka i graciozna. „Naravno da sam bila mršava. Nismo imali bogatu trpezu ni za praznike. Kao dete glumila sam svojim lutkama.” Imala je lako rumenilo na licu – to pijanstvo bogova, nije moglo da ostane neprimećeno. Tako započinje njena filmska karijera. „Nisam nikada razmišljala o sebi u teatru”, reći će kasnije, „želela sam film, što dublji bol.” Godine 1922. Garbo je dobila malu ulogu u komediji Lutalica Piter, ali su posle projekcije gledaoci pitali za raskošnu, ledenu plavušu, a ne za glavne protagoniste. Na Kraljevskoj školi dramskih umetnosti u Stokholmu iste 1922. postaje studentkinja glume. „Stavila sam beli, smešan šešir i otišla na prvo predavanje. Profesor mi je skinuo šešir i rekao: ’Nemoj da zaklanjaš lice nikada više. S njim ćeš napraviti karijeru.’”
Dresiranje straha
Garbo dobija ulogu u švedskom filmu Saga o Gesti Berlingu 1924, a godinu kasnije nosilac je i glavne uloge u filmu Ulica bez radosti. Oko nje je često neprirodni patos nemog filma, koji je odličan samo u rukama vrhunskih majstora. No, Greta je vibrantna i moćna. Svemu što učini pred kamerom se veruje. U Americi joj pomaže filmski direktor Stiler i dobija uloge u čuvenoj produkcijskoj kući Metro-Goldvin-Mejer. Direktor MGM-a, Luj Mejer, prvi put ju je video u svetloj haljini kako ispred ogledala proba, šaleći se, srebrnu perjanicu. Zadivljen je. Ona je tako sigurna u sebe, kao i svako ko nema niti šta, niti koga da izgubi. „Govorili su da sam neustrašivo ulazila u uloge. To, naravno, nije istina. Sva ljudska bića na planeti tresu se od straha. Ja sam sa severa i mi svoj strah umemo da dresiramo kao psa, da ide iza nas. I da nestane onda kada je potrebno.” Već tada pokazivala je da se od Holivuda dijametralno razlikuje.
Njen prijatelj, Sesil Biton, ovako je opisivao njeno odevanje daleko od holivudskih, staklenih očiju: „Njen stil bio je mešavina nečega što bi nosio ulični bandit, Robin Hud i neko iz drevne Grčke. Obožavala je da nosi velike gusarske šešire, bluze i kaiševe koji su joj davali izgled romantičnog ženskog viteza.” Ona i jeste bila Don Kihot skriven u vitkoj i svetlokosoj Dulčineji. „Naravno da se igrala osmehom”, opisivali su je savremenici. Njen smeh bio je kao majušna kutijica. „Nije obećavao ništa, ali je naslućivao sve.” U Holivudu niže uspehe u nemim filmovima. U drami Zavodnica, režisera Irvina Talberga, igra ulogu žene sumnjivog morala. Kasnije će zauvek odbijati da govori o ovom filmu. Naime, u toku snimanja javili su joj da je njena rođena sestra preminula. Garbo beše slomljena. Ali – Holivud ne poznaje tamni, topli vrtlog krvnog srodstva. Postoji samo invazija sjaja filmskih kamera. Ne dozvoljavaju joj da ode na sestrinu sahranu, boje se da će se slomiti i da se neće vratiti na snimanje. I za ovaj film Garbo je dobila laskave kritike. Pocepala je sve novine koje su pisale o filmu i o njoj. „Ovde je sahranjena moja sestra. Njene svetle, sjajne oči… Ne želim nikada više da čujem ni reč o ovom snimanju… Zavela ih je smrt, sve redom.” Ali nije bila do kraja u pravu. Zaveo ih je – novac, desna ruka smrti. Posle ovog snimila je još ukupno osam nemih filmova i postala slavna širom planete.
Producenti su se plašili da joj daju ulogu u zvučnom filmu, zbog njenog švedskog naglaska. Naime, niko na svetu nije garantovao kako će zvučati nečiji glas snimljen uživo. Mnoge karijere propale su onda kada su zvezde nemog filma progovorile. Sačuvan je dokumentarni snimak Garbo, koja dolazi na probno, zvučno snimanje. Ulazi mirno u studio. Kada progovori, muzikalni sjaj puni prostoriju. Odmah dobija prvu ulogu u zvučnom filmu. Glumi prostitutku u filmu Ana Kristi. Ovo ostvarenje je reklamirano sa samo dve reči: Garbo govori!
Uloga Ane Kristi je njena prva nominacija za Oskara (za najbolju glavnu glumicu). Film je u 1930. godini bio komercijalno čudo, do te mere uspešan da je snimljena i nemačka verzija, naravno s Garbo u glavnoj ulozi. Posle toga postala je holivudska ikona. Igrala je tajanstvenu Matu Hari, treperavu rusku balerinu u Grand Hotelu, kraljicu Kristinu, Anu Karenjinu, damu s kamelijama, Mariju Valevsku. Ako sada pogledamo sve te filmove, događa se neobično čudo – svi njeni partneri mahom deluju anahrono, izgubili su i glumački presto i vladavinu. Ali Greta Garbo blista.
Kada vas pogleda Garbo, milionski roj laganih doticaja udara o vaše srce. I ono, samo od sebe, besvesno, otvara kapije. Film o ruskoj špijunki Ninočka reklamiran je sloganom: Garbo se smeje! Kada filmsko ostvarenje Žena sa dva lica Džona Kjukora bude proglašeno za neuspeh, ona naglo odlučuje da se povuče. Čini se da je tražila samo izgovor da napusti neizdiferencirane, oštre ćorsokake Holivuda. Mamio ju je rascvat slobode, sjaj punokrvnog života. Novinari nisu verovali da odlazi. Prepričavao se najkraći intervju na svetu u istoriji, koji je ona dala. Novinar je započeo pitanje sa: „Znate, pitam se…”, a Garbo ga brzo prekinula: „A zašto se pitate?” I skočila, okrenula se i otišla. Nije se vratila. Nikada.
Hiljadu nijansi snega
Bilo je mnogo ozbiljnih i pažljivo režiranih pokušaja da je vrate na film. Jer je njena lepota, postojana, dorijangrejovska, androgina, meka, u tišini vremena i dalje cvetala, netaknuta. Prvi pokušaj je bio da za 200.000 dolara odigra vojvotkinju od Lanžea. Drugi je bio pažljivije zamišljen. Lukino Viskonti ju je pozvao godine 1969. Tada je pristala da odigra glavnu rolu u filmu U potrazi za izgubljenim vremenom, po istoimenom delu Marsela Prusta. Pored Grete Garbo, angažovao je još Alena Delona i Lorensa Olivijea. Film nikada nije završen. Kao uzrok navodi se nedostatak sredstava. Pošto je 1955. primila Oskara za životno delo, Garbo je nastavila da juri svim širinama zvezda, zemlje i neba. Iako su govorili da živi povučeno i mirno, neprekidno je putovala. Tvrdili su da ne izlazi iz kuće, a ona je sa crnom perikom plesala uz jedan tenor saksofon, na obodima Njujorka, za tihih noći bez zvezda. Kupala se naga u jezerima Evrope. Skijala je u Austriji, prijavljena u hotelu pod lažnim imenom. O njenim ljubavima govorilo se mnogo i, mahom, samo s jeftinom senzacijom. Tvrdili su da je biseksualka, a da je mnogo više od prijateljstva imala ni manje ni više nego s Marlen Ditrih. No, još je Frojd tvrdio da su ljudi po prirodi biseksualni bar na početku svog seksualnog života, a u Holivudu je ostalo zabeleženo da Greta Garbo i Marlen Ditrih nikada nisu progovorile ni reč. Jer kada joj je Ditrihova dala kompliment: „Izgledate kao boginja”, Garbo se samo zahvalila i nestala. Ona nije uzvraćala komplimente.
Kasnije, u letargičnom sjaju decenijskih drhtaja, anđeo u njoj prelazio je u demijurga, naročito onda kada u njoj ništa više nisu uspevali da vide osim Sapfo iz Holivuda. Na fotografiji koju sam dugo čuvala, njena nekada prefinjena, aristokratska ruka, prerasla je u kandžu. Foto-aparat više nije bio ni ljubavnik ni ljubavnica, nego sama smrt koja je došla da načini prvi u nizu oproštajnih snimaka velike Garbo, koja ne govori i ne smeje se, već se krije. I evo noćas, sto godina kasnije, u kapu s pocepanim širitom tog vremena, spuštamo sitan novac večnosti, transcedentno pupljenje njenih usana, ljupku iluminaciju sna, iskidanog vremenom na komadiće, kao filmska traka iseckana makazama.
Preminula Garbo ležala je u sobi njujorškog hotela 1990. godine, bleda kao mumija. Sama. Kroz poluotvoren prozor u sobu je ulazio vetar i igrao se njenom kosom, mekom, sjajnom kao svetlost acetilenske lampe, u hiljadu nijansi snega.
