Грета Гарбо говори
На Краљевској школи драмских уметности у Стокхолму 1922. постаје студенткиња глуме. „Ставила сам бели, смешан шешир и отишла на прво предавање. Професор ми је скинуо шешир и рекао: ’Немој да заклањаш лице никада више. С њим ћеш направити каријеру.’”
Цео свет ове године обележава сто година како је на филмском платну дебитовала Грета Гарбо. Иако је брзо постала светска звезда, снимила је свега двадесет осам филмова и 1941. године се повукла у сенку. Заувек. Имала је тридесет пет година. Касније, као старица, преживела је и рак дојке, у самоћи, одлучна да више никада не буде повређена снимањем. Одбијала је да душу изложи свету, што глума у својој суштини јесте. Имала је право на ћутање тела. Имала је право да се склони у лог сенке. И није од тога одустала. Никада.
Памти детињство, са сестром и братом, у Шведској, где је рођена, септембра 1905, у Стокхолму. Њен живот беше тужан, стишан, у коме чак ни пролеће није слало срећне телеграме пуне сокова. Расла је са братом и сестром. Припадали су радничкој класи. „Касније сам у укусу шампањца умела да осетим пепео, тачкаста шантунг свила подсећала ме је на екцеме болесне крви…” Најпре је радила у берберници, затим у робној кући у Стокхолму. Ту је примећен њен шарм, лепота с тајном, ледени осмех хетере. Била је висока и грациозна. „Наравно да сам била мршава. Нисмо имали богату трпезу ни за празнике. Као дете глумила сам својим луткама.” Имала је лако руменило на лицу – то пијанство богова, није могло да остане непримећено. Тако започиње њена филмска каријера. „Нисам никада размишљала о себи у театру”, рећи ће касније, „желела сам филм, што дубљи бол.” Године 1922. Гарбо је добила малу улогу у комедији Луталица Питер, али су после пројекције гледаоци питали за раскошну, ледену плавушу, а не за главне протагонисте. На Краљевској школи драмских уметности у Стокхолму исте 1922. постаје студенткиња глуме. „Ставила сам бели, смешан шешир и отишла на прво предавање. Професор ми је скинуо шешир и рекао: ’Немој да заклањаш лице никада више. С њим ћеш направити каријеру.’”
Дресирање страха
Гарбо добија улогу у шведском филму Сага о Гести Берлингу 1924, а годину касније носилац је и главне улоге у филму Улица без радости. Око ње је често неприродни патос немог филма, који је одличан само у рукама врхунских мајстора. Но, Грета је вибрантна и моћна. Свему што учини пред камером се верује. У Америци јој помаже филмски директор Стилер и добија улоге у чувеној продукцијској кући Метро-Голдвин-Мејер. Директор МГМ-а, Луј Мејер, први пут ју је видео у светлој хаљини како испред огледала проба, шалећи се, сребрну перјаницу. Задивљен је. Она је тако сигурна у себе, као и свако ко нема нити шта, нити кога да изгуби. „Говорили су да сам неустрашиво улазила у улоге. То, наравно, није истина. Сва људска бића на планети тресу се од страха. Ја сам са севера и ми свој страх умемо да дресирамо као пса, да иде иза нас. И да нестане онда када је потребно.” Већ тада показивала је да се од Холивуда дијаметрално разликује.
Њен пријатељ, Сесил Битон, овако је описивао њено одевање далеко од холивудских, стаклених очију: „Њен стил био је мешавина нечега што би носио улични бандит, Робин Худ и неко из древне Грчке. Обожавала је да носи велике гусарске шешире, блузе и каишеве који су јој давали изглед романтичног женског витеза.” Она и јесте била Дон Кихот скривен у виткој и светлокосој Дулчинеји. „Наравно да се играла осмехом”, описивали су је савременици. Њен смех био је као мајушна кутијица. „Није обећавао ништа, али је наслућивао све.” У Холивуду ниже успехе у немим филмовима. У драми Заводница, режисера Ирвина Талберга, игра улогу жене сумњивог морала. Касније ће заувек одбијати да говори о овом филму. Наиме, у току снимања јавили су јој да је њена рођена сестра преминула. Гарбо беше сломљена. Али – Холивуд не познаје тамни, топли вртлог крвног сродства. Постоји само инвазија сјаја филмских камера. Не дозвољавају јој да оде на сестрину сахрану, боје се да ће се сломити и да се неће вратити на снимање. И за овај филм Гарбо је добила ласкаве критике. Поцепала је све новине које су писале о филму и о њој. „Овде је сахрањена моја сестра. Њене светле, сјајне очи… Не желим никада више да чујем ни реч о овом снимању… Завела их је смрт, све редом.” Али није била до краја у праву. Завео их је – новац, десна рука смрти. После овог снимила је још укупно осам немих филмова и постала славна широм планете.
Продуценти су се плашили да јој дају улогу у звучном филму, због њеног шведског нагласка. Наиме, нико на свету није гарантовао како ће звучати нечији глас снимљен уживо. Многе каријере пропале су онда када су звезде немог филма проговориле. Сачуван је документарни снимак Гарбо, која долази на пробно, звучно снимање. Улази мирно у студио. Када проговори, музикални сјај пуни просторију. Одмах добија прву улогу у звучном филму. Глуми проститутку у филму Ана Кристи. Ово остварење је рекламирано са само две речи: Гарбо говори!
Улога Ане Кристи је њена прва номинација за Оскара (за најбољу главну глумицу). Филм је у 1930. години био комерцијално чудо, до те мере успешан да је снимљена и немачка верзија, наравно с Гарбо у главној улози. После тога постала је холивудска икона. Играла је тајанствену Мату Хари, трепераву руску балерину у Гранд Хотелу, краљицу Кристину, Ану Карењину, даму с камелијама, Марију Валевску. Ако сада погледамо све те филмове, догађа се необично чудо – сви њени партнери махом делују анахроно, изгубили су и глумачки престо и владавину. Али Грета Гарбо блиста.
Када вас погледа Гарбо, милионски рој лаганих дотицаја удара о ваше срце. И оно, само од себе, бесвесно, отвара капије. Филм о руској шпијунки Ниночка рекламиран је слоганом: Гарбо се смеје! Када филмско остварење Жена са два лица Џона Кјукора буде проглашено за неуспех, она нагло одлучује да се повуче. Чини се да је тражила само изговор да напусти неиздиференциране, оштре ћорсокаке Холивуда. Мамио ју је расцват слободе, сјај пунокрвног живота. Новинари нису веровали да одлази. Препричавао се најкраћи интервју на свету у историји, који је она дала. Новинар је започео питање са: „Знате, питам се…”, а Гарбо га брзо прекинула: „А зашто се питате?” И скочила, окренула се и отишла. Није се вратила. Никада.
Хиљаду нијанси снега
Било је много озбиљних и пажљиво режираних покушаја да је врате на филм. Јер је њена лепота, постојана, доријангрејовска, андрогина, мека, у тишини времена и даље цветала, нетакнута. Први покушај је био да за 200.000 долара одигра војвоткињу од Ланжеа. Други је био пажљивије замишљен. Лукино Висконти ју је позвао године 1969. Тада је пристала да одигра главну ролу у филму У потрази за изгубљеним временом, по истоименом делу Марсела Пруста. Поред Грете Гарбо, ангажовао је још Алена Делона и Лоренса Оливијеа. Филм никада није завршен. Као узрок наводи се недостатак средстава. Пошто је 1955. примила Оскара за животно дело, Гарбо је наставила да јури свим ширинама звезда, земље и неба. Иако су говорили да живи повучено и мирно, непрекидно је путовала. Тврдили су да не излази из куће, а она је са црном периком плесала уз један тенор саксофон, на ободима Њујорка, за тихих ноћи без звезда. Купала се нага у језерима Европе. Скијала је у Аустрији, пријављена у хотелу под лажним именом. О њеним љубавима говорило се много и, махом, само с јефтином сензацијом. Тврдили су да је бисексуалка, а да је много више од пријатељства имала ни мање ни више него с Марлен Дитрих. Но, још је Фројд тврдио да су људи по природи бисексуални бар на почетку свог сексуалног живота, а у Холивуду је остало забележено да Грета Гарбо и Марлен Дитрих никада нису проговориле ни реч. Јер када јој је Дитрихова дала комплимент: „Изгледате као богиња”, Гарбо се само захвалила и нестала. Она није узвраћала комплименте.
Касније, у летаргичном сјају деценијских дрхтаја, анђео у њој прелазио је у демијурга, нарочито онда када у њој ништа више нису успевали да виде осим Сапфо из Холивуда. На фотографији коју сам дуго чувала, њена некада префињена, аристократска рука, прерасла је у канџу. Фото-апарат више није био ни љубавник ни љубавница, него сама смрт која је дошла да начини први у низу опроштајних снимака велике Гарбо, која не говори и не смеје се, већ се крије. И ево ноћас, сто година касније, у капу с поцепаним ширитом тог времена, спуштамо ситан новац вечности, трансцедентно пупљење њених усана, љупку илуминацију сна, искиданог временом на комадиће, као филмска трака исецкана маказама.
Преминула Гарбо лежала је у соби њујоршког хотела 1990. године, бледа као мумија. Сама. Кроз полуотворен прозор у собу је улазио ветар и играо се њеном косом, меком, сјајном као светлост ацетиленске лампе, у хиљаду нијанси снега.
