Na jugoistoku Turske, nadomak granice sa Sirijom, u poslednjih nekoliko decenija pronađeni su ostaci nekih od najstarijih i najznačajnijih spomenika kulture, neverovatna ostavština iz perioda praistorije i antike. Nadomak oblasnog grada Adijamana nalazi se planina Nemrut čiji su pojedini delovi iz antičkog perioda danas na listi Uneskove svetske kulturne baštine.

Maleno Komagensko kraljevstvo jermenskog porekla trajalo je na istoku današnje Turske relativno kratko, oko dvesta godina, na prelazu iz stare u novu eru. Ipak, zbog uspešnosti diplomatije kroz tri generacije kraljeva, uspelo je da opstane gotovo stišnjeno između dve velike sile – Rima na zapadu i Persije na istoku. Na planini Nemrut, na nekoliko mesta nalaze se arheološki ostaci ovog kraljevstva, od kojih su najznačajniji porodični Karakuš tumulus, dve palate (letnja i zimska), kao i monumentalni mauzolej najčuvenijeg od svih, komagenskog kralja Antioha Prvog (64–34. godine p. n. e).

Palata vladara

Deset kilometara od mosta, Arsamejsku zimsku palatu komagenskih kraljeva na vrhu impozantne stene nije moguće posetiti, jer se unutar zidina vrše iskopavanja. Nekoliko kilometara dalje, automobil smo parkirali na improvizovanom parkingu i kroz šumarak i kamenjar krenuli stazom uzbrdo ka vrhu brda na kojem se nalaze ostaci Arsamejske stare tvrđave, letnje palate vladara Komagenskog kraljevstva. Osim ostataka palate i unutrašnjih odaja nalik pećinama, na uzbrdici se nalazi nekoliko velikih stela s reljefima bogova koji se rukuju s članovima Komagenskog kraljevstva, čime im daju za pravo da su božji predstavnici na Zemlji. Ovi reljefi smatraju se najstarijim umetničkim prikazima rukovanja ljudi ikada.

U kasno popodne, stigli smo na sam vrh planine Nemrut, poslednju stanicu našeg višečasovnog puta po planini. Monumentalna grobnica – tumulus komagenskog kralja Antioha Prvog, 1987. proglašena je delom Uneskove svetske kulturne baštine. Na velikom parkingu, krajnjoj stanici do koje se može vozilom, podignuta je velika, moderna staklena zgrada, s muzejem, suvenirnicom, malim bioskopom, restoranom, fascinantnim pogledom na beživotne, sive planinske vrhove i mesopotamskom rekom Eufrat, u daljini.

Osim suvenira, u radnji se po ceni od oko jedan evro može iznajmiti ćebe. Za one koji se nisu najbolje pripremili za zalazak sunca, sumrak na planini i temperature koje su značajno niže nego u podnožju, preduzimljivi lokalci osmislili su da im pomognu i zarade. Sudeći po broju ljudi ogrnutih ćebadima na vrhu, iznajmljivanje se pokazalo kao dobra ideja.

Od bazne stanice ka vrhu, još kilometar ili dva, vozi minibus (dolmuš). Na najvišem parkingu, po izlasku iz minibusa sledi izuzetno dug uspon stepeništem do samog vrha – podnožja kupastog tumulusa – grobnice kralja Antioha Prvog. Zanimljivo je da je lokalitet pronađen potpuno slučajno, kada je 1881. godine nemački inženjer, koji je u ovom delu zemlje radio na izgradnji pruge za Osmanlije, otkrio nalazište. Na početku uspona stepeništem putokazi su sugerisali dve opcije – staze koje vode ka dve „terase” na vrhu – Istočnu i Zapadnu. Koju god da izaberete, stići ćete na vrh s jedne ili s druge strane tumulusa. Razlika je samo u tome što se na Istočnu terasu dolazi radi posmatranja izlaska sunca koje u praskozorje osvetljava statue mauzoleja, a na Zapadnu terasu radi posmatranja druge grupe statua, prilikom zalaska sunca.

Na Zapadnoj terasi prikazana je i planetarna konstelacija (Jupitera, Marsa i Merkura) na dan 7. jula 62. godine
p. n. e., za koji se veruje da je bio datum početka izgradnje mauzoleja. Izgleda da su antički astrolozi dobro proračunali kada podići hram koji će živeti zauvek.

Na stazi oko tumulusa, među mnogim lokalcima sreli smo veselo društvance od njih četvoro. Turski vodič, u višednevnu rutu sličnu našoj, samostalnoj, vodio je njih troje: mlađu Amerikanku, starijeg Amerikanca i sredovečnog Engleza. Iz crne plastične kese koju je postavio na jedan poveći isklesani antički kamen izvadio je dvolitarsku staklenu buteljku sa sirijskim crnim vinom, te smo ispijajući ga u papirnim čašama, uz smeh i čavrljanje o putovanjima po Istoku, s njima dočekali zalazak sunca, dok su nas iza naših leđa, glave komagenskih božanstava posmatrale.

Tokom zimskih meseci put do vrha planine Nemrut je gotovo potpuno neprohodan. Jednom, vrh planine posetila sam na samom početku sezone – u prvim danima aprila, kada je delove planine još uvek prekrivao sneg. U pohod na vrh krenuli smo u kasno popodne. Osim što je na samom vrhu dublji sneg prekrivao jedan deo staze oko tumulusa, na spustu s Istočne terase do platoa s dolmušima, u sumrak, pred sam kraj staze našli smo se u problemu jer je jedan veliki deo ostao neprohodan, prekriven ogromnom belom hrpom snega. Nije se moglo drugačije nego u patikama i kroz klizav sneg, na kosini, sa strminom direktno ispod nas. Sve je išlo dobro do poslednjih nekoliko koraka, do mesta gde je sneg pokrio i porozne delove nadomak stene i moja desna noga koja je koraknula završila je u rupi do vrha butine. Srećom, bez ikakvih posledica.

Gostoprimstvo Kurda

Sumrak je već prekrivao vrhove planina oko nas, kada smo zajedno s poslednjim turistima koji su posmatrali zalazak sunca ušli u dolmuše koji su nas čekali i krenuli nizbrdo do velikog parkinga na baznoj stanici.

Nakon pola sata vožnje stigli smo u seoski smeštaj, pansion na obronku planine u selu Karadut (tur. crni dud), gde smo već nekoliko puta noćili u porodici sedmorice braće Kurda koji ga uspešno vode. Ovaj deo Turske jedan je od mnogih na istoku gde živi velika kurdska manjina.

Tekst i fotografije Ivana Dukčević

www.umetnostputovanja.rs

Glave bogova

Na obe strane 49 metara visokog tumulusa kralj Antioh postavio je devet metara visoke, sedeće kamene figure sebe i grčkih, jermenskih, medejskih i persijskih božanstava, na taj način poručivši svima da ga i lokalni, ali i tuđi bogovi podržavaju u njegovoj nesumnjivoj veličini. Tokom godina, nekoliko jačih zemljotresa uništilo je statue gde su glave visoke oko dva metra ispale iz ležišta i pale na plato (kasnije su ih podigli i na podu uspravili).

Most iz rimskog doba

Svaki put kada bih putovala ovom planinom posetila bih izuzetno očuvan, lučni kameni most rimskog cara Septimija Severa, sazidan krajem drugog veka nove ere. Smešten podno brda, u širokom, isušenom koritu lokalne reke Džendere, nalazi se na mestu gde ona izlazi iz kanjona i pravi nekoliko veštačkih ostrvaca od šljunka. Most je sazidao rimski general stacioniran u Samsatu i posvetio ga tadašnjem rimskom caru Septimiju Severu, carevoj drugoj ženi – carici Juliji Domini (devojci poreklom iz Sirije, nedaleko od ovih krajeva) i dvojici njihovih sinova, Karakali i Geti (što je ispisano na latinskom, na jednom delu mosta).

Međutim, kada je Karakala ubio brata Getu da bi stupio na čelo Rimske imperije (a njihova majka na ovaj čin jednog od svojih sinova odlučila da zažmuri i u bratoubistvu ga podržala), jedan od četiri stuba mosta koji simbolizuje svakog pojedinačnog člana njihove porodice je uništen –  onaj koji je predstavljao Getu. Osim što ga je ubio, Karakala je naredio brisanje imena svog brata sa svih napisa u čitavom carstvu.